NAŠ,  A SVETSKI ĐOLE – SADA GA I KINESKA DECA VOLE

Bujanovac, 28.novembar 2016.(BuPress) – Čudni su putevi sportski. Fudbalski. A tek trenerski. Vode na sve strane. Da ni sam ne znaš kuda će te odvesti! Zaustaviš se tek kada ti se učini da je TO – TO! Najbolje mesto da se zaustaviš i predahneš! Rođeni Bujanovčanin Đorđe Petrović – Đoka – Đole, zaustavio se privremeno na jednom od tih puteva, u dalekom Songđiangu, predgrađu Šangaja, u dalekoj Kini. Hiljade i hiljade kilometara udaljen od Beograda i porodice: supruge Zorice i sinova Nikole i Miloša. Tako daleko, a tako blizu. Jer, naš Đole, naš bujanovački „dečko nemirnog duha“, ne može ni jedan dan bez komunikacije sa drugarima, prijateljima, poznanicima koji su ostali ovde. A odakle je sa suprugom otišao 2001. godine. U potrazi za boljim životom, napredovanjem u trenerskom poslu, izvesnijom budućnosti… Naviru sećanja na te prošle dane. Na sportski, fudbalski i trenerski početak. Nostalgija, samokritičnost i podsećanje na vreme kada nije bio shvaćen od pojedinih „sveznajućih Bujanovčana“ koji poslovično ne slušaju na „oba uva i ne gledaju otvorenih očiju“.

– Dvadeset šest godina provedenih u Bujanovcu su za mene najlepše godine života. Odrastao sam u kući gde se je negovala lepa reč i stroga pravila ponašanja. Prvo je inicirala majka Mirjana, a drugo otac Branislav. Fudbal sam prvoigrao na popularnom „Zbirištu“ sa drugarima iz komšiluka. Počeo sam da treniram1986., posle istorijskog gostovanja Crvene zvezde i prijateljskog susreta sa BSK-om,  inspirisan načinom igre Dragana Stojkovića Piksija. (pročitaj ovde) http://bupress.co.rs/2016/09/01/fudbalski-sampion-crvena-zvezda-u-bujanovcu/

Za moj BSK sam igrao za sve selekcije, u mladjim kategorijama sa starijima, bio sam koliko-toliko zapažen, u seniorskoj ekipi moji nastupi nisu bili uspešni. Ne u onoj meri kako sam očekivao. Za moj mali, gotovo nikakav trag u seniorskom timu BSK-a odgovornost snosim isključivo sam, jer smatram da sam bio jako neodgovaran i neozbiljan u pristupu nečemu što sam toliko voleo. A onda sam doživeo tešku povredu ramena. Bio je to kraj mom aktivnom igranju. Sreća u nesreći!? Jer, tada sam odlučio da budem trener. Da ostanem uz fudbal ali, gledajući način rada mojih dotadašnjih trenera, da na taj isti fudbal gledam sa jedne distance – više analitički, a sve manje navijački, ostrašćeno.

Osetio sam da je to poziv kojim bih mogao ozbiljno da se bavim. Za nepunih mesec dana na terenu BSK-a okupio sam preko 40 dečaka rodjenih 1987., 1988. i 1989. godine. Počeli smo da se usavršavamo zajedno, ja pararelno sa njima. Tadašnja uprava nije prepoznala bogatstvo koje smo imali svakog popodneva na terenu. Nisam dobio gotovo nikakvu podršku od njih, i pomalo razočaran a željan usavršavanja odlazim u Beograd i upisujem trenersku školu. U Beogradu 2001. i 2003. godine sa suprugom Zoricom dobijam sinove Nikolu i Miloša. Njima dugujem sve, zbog podrške i neprestane motivacije da budem još bolji i da se svakodnevno usavršavam.

Posle diplomiranja na Trenerskoj školi, dobijam B, a ubrzo potom i A UEFA licencu. Radio sam u  Obiliću 2003, Hajduku sa Liona 2005, Policajcu 2006, Palilulcu od 2007-2012, Napretku Beograd 2013-2014. godine.  Kratke periode, ne duže od šest meseci, sam proveo u školama fudbala Viner, Dušanovac 2004, Pobednik…I svuda ostavljao tragove uspešnog rada. I mnogo ljubavi, ali i razočarane klince posle mojih odlazaka. Da, ljubav je bila obostrana, ali, moralo je tako. Moralo se ići dalje. U susret novim klincima, početnicima…

I stigao si do Kine. Kako si se uopšte obreo u toj dalekoj, nama prijateljskoj zemlji? Koliko vremena provodiš u radu sa kineskim klincima, gde provodiš slobodno vreme? Koji su ti dalji planovi? Kako sa te distance gledaš na naš fudbal? Kada ćemo te videti u Bujanovcu…?, bombardujemo Đoleta pitanjima.

– Interesovanje za odlazak u Kinu kod mene počinje posle razgovora sa bivšim saradnikom koji je već bio u Pekingu. Preko poznanika i prijatelja dolazim do angažmana u akademiji fudbala „Koković“ iz Šangaja.

Posao je jako zahtevan i obiman, ali mi ništa ne pada teško, jer znam da finansijski pomažem porodici radeći posao koji najviše volim. Šangaj. E to treba videti i doživeti. Grad koji se prostire na površini od 100 sa 100 kilometara. Preko 30 miliona stanovnika. Distrikt u kome ja radim, Songđiang je samo jedan deo Šangaja, a po broju stanovnika je veći od Beograda. Razlika izmedju naše i kineske dece je velika i višeslojna. Talenat je na našoj strani, što je donekle razumljivo, jer se ovde do skoro fudbal i nije ozbiljnije igrao.

Kineska deca mnogo vremena troše na školske časove i domaće zadatke. Nastava počinje u 8 a završava se u 4 popodne. Deca dobijaju veliku količinu domaćih zadataka i uz neizbežne kompjuterske igrice, gotovo i da nemaju vremena za ozbiljnije posvećenje sportu. Savesniji i svesniji roditelji već uvidjaju značaj sporta i daju veliku podršku svojoj deci za bavljenje sportom.

Radim svaki dan, osim nedelje. Nedelju provodim sa prijateljima sa kojima se okupljam na litirgiji Ruske pravoslavne crkve, koja se redovno služi. Nedavno sam proslavio sv.Arhandjela Mihaila, a medju srpskim i kineskim prijateljima gost mi je bio i otac Aleksej, sveštenik, koji je uveličao proslavu, uprkos udaljenosti od mog stana. Inače, za putovanje sa jednog na drugi kraj Šangaja je potrebno preko dva sata metroom koji je najbrže prevozno sredstvo ovde.

Moji planovi su, kada sam se već navikao i adaptirao na život ovde, vezani profesionalno samo za Kinu. Smatram da situacija u srpskom fudbalu nije dobra i ne vidim naznaku oporavka. Dok se svi klubovi ne privatizuju i ne zavlada zakon tržišta. Mojim Bujanovčanima šaljem pregršt pozdrava i lepih želja, uz nadu da ćemo se uskoro videti. Sportskim prijateljima da se sretnemo u boljim okolnostima nego poslednji put…

To je naš Đole! Naš, a svetski. Đole koga sada i kineska deca vole! Kao što ih i on voli. I posao kojim se bavi,  makar to, spletom okolnosti bilo i u dalekoj Kini. Srećno Đole, vidimo se u našem Bujanovcu!

 Foto:privatna arhiva