Pisac Stefan Simić u ponedeljak u Vranju

0
1174

Nezaboravan nastup, nešto drugačije, neposredno, iskreno, direktno, bez foliranja…tako najavljuje svoje gostovanje u Vranju Simić

Bujanovac, 31.oktobar 2019. (Bupress) – Jako mlad, perspektivan, već afirmisan pisac. Stefan Simić je rođen 1989. godine u Paraćinu. Studirao je sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svoju prvu knjigu “Pustite nas” objavio je 2012. godine, drugu “Odjeci ljudskog” 2013, treću “Generacijama koje rastu bez poezije”, 2016 i “Rekoh… i olakšah dušu” 2018. godine. Objavljuje već godinama svoju poeziju i prozu na internetu, kao i zapise iz svakodnevnog života, impresije. Vremenom je njegov internet angažman prerastao u nešto mnogo šire…, Specifičnim stilom pisanja i otvorenim načinom izražavanja na nastupima privukao je pažnju u Srbiji i zemljama ex-yu. Stefan piše, nastupa, snima emisije, bori se i veruje u jedan novi svet, svet sa ljudskim likom.
Stefan Simić sa svojim “Teatrom Iskrenosti” u kome je smešteno sve ono što, kako kaže, danas toliko fali, a to je ljubav, radost, optimizam prava vizija budućnosti, gostuje u Vranju, u Skadarliji, u ponedeljak 4.novembra sa početkom u 20 časova. Ulaz je, kao na svim njegovim nastupima besplatan.
Neposredno pre gostovanja u Vranju, Stefan je za “Bupress” dao intervju koji u celosti objavljujemo.
1. Koliko je teško da se tako mlad afirmišeš kao pisac u zemlji u kojoj si rodjen? ( Imajući u vidu da si jako popularan u zemljama iz okruženja)
To je splet okolnosti, pošto živimo u vremenu društvenih mreža, meni je to olakšano jer se tekstovi mnogo brže prenose, što mi je bio dodatni motiv da iznova pišem… Afirmacija dolazi sama po sebi, kroz rad, i da bi je stekao drugi moraju da te prepoznaju, zato je kvalitet bitan, uvek biti nov, drugačiji a ne spuštati se ispod kriterijuma… Popularnost je relativna stvar, posebno danas, kada su svi zbog nečega popularni, meni ona nije cilj već humanizovanje svega postojećeg, od razgovora, društva, umetnosti. Pišem o svemu onome što fali i ljudi to prepoznaju. Što se tiče ex-yu zemalja, Srbija je njima egzotična, i tamo sam uvek prihvaćen na poseban način, to je ljubav koja traje, i tu nema nikakvih računa, niti sam toga svestan dok se ne pojavim tamo. Čovek nije svestan ko ga čita, prati, i tek kada imam tamo nastupe, kada prilaze ljudi, vidim odjek. Nisam neko ko puno čita komentare, više sam usresređen na sebe da bih mogao što bolje da stvaram i nastupam. Ljudi ko ljudi, svako ima svoju verziju svega i to je normalno, moj cilj je da probudim ono najbolje ili bar da budem jedan od primera za nešto, da ljudi i kroz mene vide da u današnjem vremenu može mnogo šta. Scena mi puno znači, tu se posebno vidi sve ono na čemu radim, kada se probudi energija, emocije, to je jedna posebna razmena, i da samo pišem a ne izvodim sve to, bio bih uskraćen za sve te doživljaje…
2. Ko te je najviše inspirisao da kreneš ozbiljno da se baviš pisanjem?
Pisci koje sam čitao, zatim ljudi koji su me čitali, i naravno, to nešto u meni što živi, što uvek iznova smišlja, kreira, veruje… Kada čovek nešto radi godinama, svakodnevno, to postaje rutina, lakoća, i ne može više sebe da razdvoji od toga. U početku mi je bio inspiracija Selimović, Balašević, posle toga Erih From, Duci Simonović, Tolstoj… Posle toga mnogi drugi autori koje sam otkrivao i svi ti svetovi koji su mi se otvarali. Ljudi koji su u tome znaju kakav je to beskraj, rudnik sa blagom, i gde god da zakopaš pronalaziš neverovatne plodove. O čemu god da pišeš. O ljubavi, socijalnoj tematici, prošlosti, budućnosti. Poenta pisanja je doći do stila, biti zanimljiv, posle je sve lakše… Tako da mi je inspiracija sveobuhvatna i nepresušna, društvene mreže su mi omogućile da ne moram da brinem o posrednicima mojih tekstova, u smislu da to neko, negde, mora da objavi. Ne mora. Dovoljno je što ih objavim na fejsu i ako je nešto stvarno dobro, to se proširi. Moj princip je da nikome ne šaljem svoje tekstove, ni na konkurse, takmičenja, nigde, i da ih ljudi sami pronalaze kod mene. Zato i imam toliko publike a gotovo nijednu nagradu jer me to nikada nije zanimalo. Najveća nagrada su ljudi, i ljudi koje sam sreo su moja najlepša poezija, bez njih ništa od ovoga što radim ne bi imalo smisla…
3. Tvoje promocije su nesvakidašnje, kombinacija pozorišta, kabarea, javnog nastupa…otkud ideja za tako nešto?
Suština je dati ljudima ono što im treba, a to su odgovori, radost, smisao, nada, dubina, pokretačko. Zato spoj pozorišta i mnogih drugih formi, da bi ljudi osetili snagu reči, živost energije, neposrednost. Tu nema laži, poetsko se kreira u trenutku. Meni je uvek prevashodni cilj bio da doprem do ljudi ali na pravi način, i sa pravim stvarima, zato me komercijala nikada nije zanimala ili emisije za široke narodne mase. Moj teatar je spoj svega, sublimat mnogih mojih odgovora, razmišljanja, uvida, ljudi mogu da prekidaju, pitaju, kritiju, sve je to život i ako je negde moguće dovesti život do vrhunca, to je u umetnosti. Zato pisanje, zato teatar, kao moj pokušaj da učinim ovo društvo boljim i da ponudim nadu i odgovore.
4. Tvoje pisanje obiluje raznovrsnim motivima, koja je tvoja publika, tvoja ciljna grupa?
Nemam ciljnu grupu, niti razmišljam o tome, mene zanima čovek, svaki čovek. Nastupao sam na raznim mestima, i raznim prostorima, tu sam shvatio da ako se nešto dobro napiše ili izvede, to će do svakoga dopreti. Ciljna grupa je marketinški termin a ja ne volim marketing, pokušavam da delujem i na sceni a i u tekstu, neposredno, spontano, bez foliranja… Što se tiče motiva, to je više nesvesno nego svesno, prosto osetim inspiraciju i nešto napišem, bilo je puno intimnih tekstova, puno političkih, meni je najvažnije da ti tekstovi kao tekstovi budu dobri, umetnički, a kada to jesu, reakcije su neminovne. U suštini sve je motiv, važno mi je samo da ne bude banalno. Ako čovek zna da piše i da to prenese, sve može da se pretvori u dobru priču ili pesmu. Ljudi kada to osete prirodno su zainteresovani i postaju deo toga. Sve ovo što sam do sada radio i radim je, manje više, spontano, nemam neke dugoročne projekte, prioritete, pisanje me vodi, od teksta do teksta, od nastupa do nastupa, naravno, naslućujem mnogo šta što će se dešavati u budućnosti, što me i navodi da radim na mnogim stvarima ali se do sada nikada nisam vodio računom. Zato i lako poklanjam svoje knjige, kojih nema u slobodnoj prodaji jer nemam izdavače, sam ih štampam, što mi olakšava i da ih poklanjam a i šaljem. Najvažnija je razmena, razmena dobrih stvari, i to ljudi i osete…
5. Najavljujemo tvoje gostovanje u Vranju? Tamo ćeš gostovati prvi put? Šta očekuješ od vranjske publike?
Vranje je poseban grad, upoznao sam mnoge ljude koji su se tamo rodili i među njima je baš mnogo talentovanih, vrednih… Vranje je malo potcenjeno kao jug Srbije, međutim, ono dosta toga može da ponudi i sam taj kraj je stvorio mnogo lepih priča. U Vranju sam odlazio privatno, prvi put dolazim da nastupim. Od vranjske publike očekujem pre svega da ljudi dođu, to je za početak najvažnije a sve ovo ostalo je na meni. Meni je svaka publika dobra, kada je ima, nije dobra jedino ona publika koja se ne pojavi. Onda nema razmene. Što se tiče samog nastupa, ljudi mogu da očekuju puno dobre energije, humora, izvešću neke od svojih najboljih tekstova, pričaću ono o čemu se danas najmanje govori a to su emocije, sloboda, radost, dubina. Ljudi su za sve to jako zainteresovani i u skladu i sa njihovim željama on teče. To sve zavisi od mesta do mesta i od trenutka do trenutka…
6. A šta oni da očekuju od tebe?
Nezaboravan nastup, posebno veče, nešto drugačije, živo, neposredno, iskreno, vrcavo, nešto duboko, direktno, bez foliranja. U suštini, svako ima neka svoja očekivanja, to je na ljudima nije na meni a moje je da im dam ono najbolje od sebe i da probudim sve ono što fali, posebno u javnosti, to su čiste emocije, ljubav, radost, zanos.
foto:facebook

LEAVE A REPLY