TRAGOVI VREMENA – SEĆANJA I RODOSLOVI (14)

0
1097

UMRO JE TEČA VLADA

PIŠE: Miodrag Popović

…Jednog dana, mislim da je bio deveti septembar 1942. godine, Žika i ja igrali smo se poviše kuće. Čuli smo plač i znali smo da se nešto strašno dogodilo. Umro je teča Vlada. Njegove muke su se prekinule u njegovom najlepšem periodu života. Imao je tridesetpet godina. Tetka Stana je bila pred mukama. Iako sa bratom, ona je, ipak, bila sama. Bez svog Vlade, u tuđini, u dalekom svetu, pa još rat, i dvoje male dece…
Teča Vlada je do večne kuće ispraćen dostojanstveno kako dolikuje svakom Hrišćaninu. Bio je izložen u dvorištu. Tu mu je pop po lepom vremenu očitao opelo. Mi smo svi redom prišli odru, poljubili krst i poklonili se senima pokojnika. Sahranjen je na beljinskom groblju dostojanstveno i uz sve počasti u takvim prilikama. On je otišao u večnost, a tetka Stana je ostala da se bori sa surovim životom, da odneguje decu, da se oduži svom voljenom suprugu. Bila je stamena žena, kaljena kroz vetrometine balkanskih ratova, Prvog svetskog rata i, evo, sada u najkrvavijem ratu koji je zadesio čovečanstvo. Jednog dana poželela je da se sa decom vrati u Preševo, u kuću koju su napravili ona i pokojni Vlada. Zatražila je pomoć od braće i dobila je potrebnu dokumentaciju za povratak iz Čačka u okupiranu teritoriju od Bugara, u svoju kuću. Krenula je tamo gde ju je i otac zaveštao, tamo gde je srela svog Vladu. Stana je odnegovala svoju decu, udala i oženila ih, dobila unuke i predstavila se Bogu 1980. godine u svojoj 78. godini života. Bila je to cenjena i poštovana žena od svih koji su je poznavali, a naročito od braće i bratanaca.
milePosle odlaska moje tetke Stane za Preševo u jeku rata 1943. godine, otac je dobo premeštaj za Žitkovac. Ukrcavamo se u teretni vagon voza u Čačku. Imali smo nešto stvari i nas petoro. Krećemo u neizvesnost. Svuda kontrole, pretresi, hapšenja. Kada smo stigli u Kraljevo, voz je dugo stajao u stanici. Otvorili smo vrata vagona da uđe čist vazduh. Prolazi železničar. Proverava kočnice vagona. Primetio nas je. Lupnu čekićem u vrata i reče ocu: „Dobro zatvorite vrata, da vam se ni disanje ne čuje. Za mnom ide nemačka patrola.“ Ćutali smo kao zaliveni. Prošli su. Zatim se čuo pisak lokomotive i voz je krenuo. Po dolasku u Žitkovac  dali su nam privremeni smeštaj u priručnom magacinu Duvanske stanice. Posle nekoliko dana otac je dobio raspored u selu Donjoj Trnavi kao instruktor za proizvodnju duvana. Ovo selo se nalazi na sredokraći između Aleksinca i Niša. U Donjoj Trnavi smo se uselili u jednu privatnu seosku kuću. Brzo smo stekli prijatelje među susedima. Ja sam nastavio školovanje. Bio sam u drugom razredu. Sećam se učiteljice. Zvala se Budimka. Bila je neudata i lepa.
U selo su svraćali partizani i četnici povremeno. Dolazila je i nemačka vojska. Oni su se obično stacionirali u dvorištu baba Kostadinkine kuće. Ta kuća je bila preko puta kuće u kojoj smo mi stanovali. Ispred je bilo zbirište. Odmah do nas, sa desne strane bila je kuća jednog Živote. Lepa, domaćinska kuća.- Života je imao dve lepe ćerke i jednog sina. Ova porodica bila je poznata po tome što su se umena ukućana rimovala: Živka – Života, Soka – Srbijanka, Dule – Dragica. Kada su dolazili Nemci svakog jutra i večeri posmatrali smo ih kada su imali zbor na Zbirištu. Nismo razumeli šta im je njihov oficir govorio. Obično su dolazili nekoliko dana i odlazili.
Životine ćerke Srbijanka i Živka bile su jako lepe devojke. Radile su na očevom domaćinstvu sve poslove. Kada su bile svetkovine, posebno lepo su se oblačile. Nije bilo lepših devojaka u selu od Životinih ćerki. Njihov brat Dušan voleo je literaturu i društvene igre. Zvali su ga Dule Šanta. Posle rata bio je upravnik Zemljoradničke zadruge u selu. Umro je relativno mlad.
Selo Donja Trnava bilo je lepo selo. Ima veoma plodne njive. Jedan deo seoskog atara graniči se sa Grejačom. Između ovih sela teče Južna Morava. U tom delu seoske teritorije bilo je mnogo vrbaka. Ja sam čuvao koze sa seoskim dečacima . Obično smo ih napasali u vrbacima. Tamo je bilo dosta trave i vode. Dok smo čuvali ovce i koze, igrali smo se nekih starovremskih igara: popić, klis, neka bije-neka bije, bacanje štapova, besna kobila itd. Bilo je dečaka – majstora u nekim od ovih igara. Poraženi su čuvali stada. Kao seoski „komendijaš“ isticao se Blagoje „Ćopek“. Bio je uvek spreman da ispriča po neki vic ili anegdotu na račun nekog seljaka…
Pored redovnog rada u službi, otac i majka radili su na iznajmljenoj njivi. Plata nije bila dovoljna da pokrije kućni budžet. Otac je leti radio na drešu za vršenje žita. Vodio je evidenciju o svakom seljaku koliko je navršio žita. Sestra je imala pet godina, a brat je bio u drugoj godini života. U jednoj raciji 1943. godine otac je imao sreće. Sa komšijama je uspeo da pobegne neposredno pre racije. Ratna opasnost je stalno vrebala. Godine 1944. Niš je bio stalno bombardovan od savezničke avijacije. Mitraljirane su železničke kompozicije, mostovi i sve što je bilo sumnjivo. Kolone neprijateljskih vojnika često su bile ometane i primoravane da menjaju položaje, naravno, sa gubicima. Posmatrali smo letove tvrđava i tzv. dvotrupaca Američke avijacije. Saveznički avioni su napali i jednu kolonu Ruskih vojnika koji su bili „kolateralna šteta“ 1944. godine posle čega je počela borba između američke i ruske avijacije.
Pored okupatorske vojske stradalo je i civilno stanovništvo. Naročito su bila opasna iznenadna nadletanja tzv. „kukuruzana“-niskoletećih aviona. U napadu Narodno-oslobodlačke vojske (NOV) razbijena je jedna kolona Bugara u povlačenju između Donje Trnave i Draževca. Toga dana, posle borbe, seljaci su se dobro napljačkali razne robe iz bugarske kolone. Ono što su Bugari bili opljačkali od naroda, na neki način, vratilo se narodu. Spaljen je i jedan nemački kamion sa municijom. Oskudne vesti o događajima na frontovima nisu nam davale nadu o brzom završetku rata. Ipak, to se dogodilo u maju 1945. godine. Sa velikom radošću dočekali smo vest o kapitulaciji Nemaca i njihovih saveznika. Stigla nam je sloboda!
Godine 1943. Italija je kapitulirala. Posmatrali smo rasturenu italijansku vojsku u povlačenju. Vojnici su išli bez oružja, po dvoje-troje u grupi. Svako od njih nosio je oko vrata lančić  sa Bogorodicom. Seljaci su im davali hranu. Bili su bezopasni. Poneki su bili veoma simpatični…
Nastavlja se…
miodrag-popovic-secanja-foto-z-mO autoru: Miodrag Popović, diplomirani inženjer agronomije u penziji, dugogodišnji direktor Duvanske industrije Bujanovac, autor je desetak stručnih knjiga i stotinak tekstova iz oblasti uzgoja i obrade duvana, kome je posvetio gotovo ceo život. Uporedo, kao veliki ljubitelj lepe pisane reči objavio je nekoliko zbirki pesama, ali i proznih dela… Narednih nedelja o njegovim sećanjima i prikupljenim istorijskim zapisima na prohujala vremena, „ da ih ne bi pokrio zaborav“, čitajte svakog ponedeljka samo na portalu „BUPRESS“.

Foto: (arhiva aut. M.P.)

LEAVE A REPLY