66 – (POD) SEĆANJA: JABLANICA – NEDODJIJA USRED PRIRODNE LEPOTE

0
3309

Ono što se desi danas, sutra će već biti juče. Mnogo toga se dogodilo „juče“. Danas se sećamo nečega, nešto je izbledelo. Novinski tekstovi na požutelom listu mogu podsetiti na mnoga dešavanja iz naše ne tako davne prošlosti. Iz raznih oblasti života. Lepa, ali i ona koja to nisu. Ostao je trag. Neizbrisiv. Tek da se vidi  kakvi smo bili, šta smo postigli, šta smo rekli, jesmo li i koliko smo nostalgični… BuPress će narednih dana, nedelja i meseci objavljivati bez posebnog redosleda i selektiranja po oblastima i datumima, originalne tekstove koje su svetlost dana ugledale na stranicama uvaženih srpskih štampanih medija. Radi (pod) sećanja na „juče“…

Ovde je vreme stalo

Pored Pčinje smestilo se selo u kome se živi kao pre stotinu godina

Bujanovac – Uz samu granicu sa Makedonijom, na samo 30 kilometara od Bujanovca, u blizini jednog od najstarijih srpskih manastira Svetog oca Prohora Pčinjskog (11 vek) nalazi se selo Jablanica. U njemu, u četrdesetak srpskih domaćinstava, oko 150 stanovnika živi neki svoj „prošli život“. Kao pre stotinu godina, jer vreme u ovom selu kao da je stalo. Od tekovina civilizacije u dolinu bistre reke Pčinje, koja protiče tik pored ovog sela, stigla je samo struja. Telefon i vodovod, kao i još mnogo šta, još su mislene imenice.
     Do sela se stiže putem koji vodi kroz predele otrgnute kao iz bajke. Sve je ovde ekološki čisto, a lepotu predela posebno krasi reka Pčinja i planina Kozjak.
Uprkos takvom okruženju stanovnici Jablanice žive kao u nekoj nedodjiji.
     – Najviše mi je žao što za decu nemamo ni vodu, iako živimo pored same reke. Teško je da se opstane u ovakvim uslovima. Ne može kako treba ni da se opere, ni da se skuva, treba voda i da se napoji stoka – jada se Vlasta Milosavljević, otac šestoro dece. I ističe kako svakodnevno, i leti i zimi, na svom magarcu Marku, prevaljuje po nekoliko kilometara do izvora i natrag.

Sve je daleko

     Vodu donosi u krčazima. Nije mu teško, a dobro je što sada vode ima jer izvor sa kog on i još nekoliko njegovih suseljana zahvata vodu s vremena na vreme presušuje. Naravno, voda sa izvora nikada nije proveravana  da li je bakteriološki ispravna. – Ko bi to još ispitivao? Ma ovde je sve prirodno, da prirodnije ne može biti, osim načina našeg  života koji je u svoj ovoj lepoti pomalo neprirodan – šeretski dodaje Milosavljević.
     U selu nema prodavnice, pa se do najbliže putje nekoliko kilometara. Još teže je kada se neko razboli. Tada „prorade“ volovske zaprege, pa pravac u udaljenu lekarsku ordinaciju. No, uprkos svemu, ovdašnji, očigledno zaboravljeni, žitelji opstaju. Ima porodica sa više dece, ali ima i neženja. Najstariji  mladić u selu danas je Branko Mirčić. Ima 74 godne. Nikada se nije ženio.
     – Imao sam nekada davno simpatiju sa kojom nisam uplovio u bračne vode. Ona je otišla iz oog sla. Ne znam da li je tako moralo da bde, što kažu ljudi, možda je tako bilo i sudjeno, a možda razlog leži i u tome što se ovde teško živi, bez ikakve nade da će biti bolje, pa sve ono što je za udaju beži odavde – pomalo setno kazuje Branko, a onda u šali dodaje da na izborima „njegova partija neženja u ovom selu vek dobija, jer je najjača“, aludirajući na one koji „slede moj put bez životne saputnice“.
     Ako Branko i njemu slični nemaju briga „takve vrste“, to se ne može reći za ona domaćinstva u čijim dvorištima odzvanja dečja graja. Iako u selu postoji istureno odeljenje Osnovne škole „Bora Stanković“ iz Klenika, u njemu je nastava organizovana samo za osnovce do četvrtog razreda, odnosno po novom programu do trećeg, pa su jedanaestogodišnjaci i oni stariji prinudjeni da nastave obrazovanje u 12 kilometara udaljenom Kleniku. Autobuska veza postoji ali je red vožnje takav da djaci iz ovog sela dolaze u školu sat ranije od svojih vršnjaka, u sedam sati ujutru, a posle nastave kući se vraćaju tri-četiri sata kasnije.

Čekaju 21. vek

     Naravno, ovo važi samo kada je vreme lepo i put prohodan. Čim krenu zimske mećave i poledice, kao što se dešavalo često ove zime, autobuska linija Vranje – Prohor Pčinjski se skraćuje do Klenika, pa deca iz Jablanice do škole i natrag mogu isključivo pešice. Kako im je tada – samo oni znaju, naravno, i njihovi zabrinuti roditelji, jer put vodi kroz nenaseljenu oblast koju često pohode vukovi.
      I dok meštani ovog sela u nedodjiji „čekaju da stigne 21.vek“, neke njihove komšije su tamo stigle pre 20-30 godina. Naime, pre toliko vremena su tadašnji opštinski funkcioneri sagradili vile i vikendice pored reke Pčinje, privučeni lepotom i mirom koji odiše manastirska dolina.
Selo ih je, valjda, podsećalo i podseća na detinjstvo, pa žele da ostane isto, jer, kako protumačiti njihovu „zaboravnost“ da baš ništa ne učine za „naš ulazak u cvilizaciju“, komentarišu seljani.
     Tako Jablanica oživi vikendom i za vreme godišnjih odmora kada stanari vila i vikendica priušte sebi zadovoljstvo da se na miru odmore od svakodnevnih poslova. I gledaju stada ovaca koja se još mogu videti u ovom delu bujanovačke opštine, jer ovde se ljudi isključivo bave stočarstvom i poljoprivredom. Od toga žive, očito zaboravljeni od mnogih.

 „Politika“ – 9. mart 2004.

LEAVE A REPLY