TRAGOVI VREMENA – SEĆANJA I RODOSLOVI (21)

0
1044

 

A N E G D O T E

PIŠE: Miodrag Popović

Priča o Borču Karčevskom

Boško Karčevski imao je oca Jovana, Majku Jovanku i brata Pericu. Živeli su na Železničkoj stanici u Preševu 1951/52. godine. Jovan je bio šef Železničke stanice, a majka Jovanka bila je domaćica. Boško je bio vrlo inteligentan mladić. Upisao je srednju građevinsku školu u Skoplju. Koristio je porodično besplatnu voznu kartu. Svakog dana putovao je na predvanja u školi. Ponekad je imao problema sa voznim redom. Koristio je i brzi voz koji nije stajao u Preševu. Od Tabanovca ka Preševu je uspon, tako da su vozovi dosta usporavali brzinu kretanja. On je to znao i na jednim mestu postavio je nekoliko bala slame u koje je skakao iz voza. Mirko skretničar, kontrolišući prugu, primeti slamu i ukloni je. Čudio se zašto je tu slama. Nije znao da te večeri Boško kreće brzim vozom iz Skoplja. Kada se voz približio tom mestu, Boško je skočio, ali na prazno. Sav raskrvavljen došao je do stanice i upitao otpravnika vozova ko je dežurao na tom delu pruge? Ovaj mu reče: “Mirko.“
mile-popovic-i-bosko-karcevskiProšlo je nekoliko dana. Jovan i Jovanka odlaze za Vranje u kupovinu. Perica je bio lepo dete. Imao je kosu boje zlata sa divnim loknicama koja mu se spustala do spod ušiju, a koju mu je majka negovala sa posebnom pažmjom i ljubavlju. Boško pozva Mirka i reče mu: „Tata i rekli su ti da ošišaš Pericu.“ Mirko se češe po glavi, vrti glavom, gleda u Boška. „Zašto baš ja?“- pitao se Mirko. Dvoumi se. Boško nastavlja: „Slušaj, Mirko, moje je da ti kažem, a ti radi šta hoćeš. Znaš kakav je Jovan. Razmisli.“ Misli se Mirko i odluči da ošiša Pericu. To je uradio vrlo pedantno pazeći da ni jedna dlaka ne štrči na glavi Perice. I dođoše Jovan i Jovanka iz Vranja večernjim vozom. Kada su videli Pericu umalo se nisu onesvestili. „Ko je ovo uradio?“ – pita Jovan. Uz veliku paniku doznaše da je to uradio Mirko po nalogu Boška. Sutradan Jovan smeni Mirka od skretničara i postavi ga za magacinskog radnika, a Boška zatvori u Stanični podrum. Mirko ostade dugo u magacinu za raznu robu. Posle dva dana stroge dijete i spavanja na daskama, Boško izađe iz podruma. Ova priča je dugo kružila među stanovnicima Preševske stanice. Tako se Boško osvetio Mirku za uklonjenu slamu pored pruge. Umro je 2002. godine u Zagrebu i tamo kremiran.

Komšija Obren

            Obren Rašković izgubio je u ratu levu ruku. Živeo je na stanici sa suprugom Planom. Imali su svoje imanje i petoro dece: Miru, Vidosavu, Danicu, Smilju i sina Mileta. Imanje su obrađivali sami i sa ispoldžijama. Čuvali su više grla krupne stoke. Živeli su skromno. Plana je bila dobra domaćica i majka. Govorila je francuski. Kuća moje babe Simke bila je u komšiluku. Kada sam dolazio kod babe za vreme ferija, ponekada me pozove Obren na kafu: „Dođi, komšija, da popijemo kafu. Plana neće samo za mene da kuva“- šalio se Obren. Pijemo kafu i Obren mi priča o bratu Mirku. „E, moj komšija, imao sam ti ja brata po imenu Mirko. Bio je to dobar dečko. Jednog dana razbole se on. Iz dana u dan bilo mu je sve gore i gore. Pozovem ja majku Vidu i reknem joj: „Majko, Mirku nije dobro. Vodi ga lekaru.“ A ona će meni: „Neka, neka. Njemu će Bog pomoći“. Jednog dana Mirko umre. Ja onda izgrdim našu majku i reknem joj: „E, rodila si ga iz ljubavi, a ubila iz neznanja“ – završi priču o bratu Obren. Stavi u usta cigaretu debelu kao prst, zavijenu u meke engleske novine, zapali, srknu kafu i duboko uzdahnu. Redovno je išao na konferencije bez obzira ko ih zakazuje. Jednom prilikom na konferenciji o problemima u poljoprivredi, Obren se javi za reč: „Drugovi i drugarice, mi na ovaj način ne možemo unaprediti poljoprivredu. Predlozi nisu dobri. Treba videti ko ih daje. Šta se Kardelj razume u poljoprivredu? On je pravnik“. Predsedavajući ga prekida,  a Obren nastavlja: „Ja sam dobio reč i hoću da kažem šta mislim povodom ove teme.“ „E, ne može. Ja sam tio dao reč i ja ti je oduzimam“ – reče predsedavajući. Zbog ove njegove diskusije imao je problema sa organima vlasti.

Mileta Rašković

Rašković Mileta radio je u Opštini u Bujanovcu. Umro je u 58. godini života. Za sobom je ostavio bezbroj anegdota po kojima ga i danas ljudi pamte. Ispričaćemo neke.
Predsednik Opštine sazvao je sastanak svih načelnika i inspektora da ih upozna sa cirkularnim pismom predsednika Vlade Republike Srbije o nedostacima u radu inspekcija. Posle uvodnog izlaganja, predsednik im saopšti da svi prisustni izvade svoje beleške i olovke i da pažljivo beleže šta će im reći. Ispred Raškovića nije bilo beleške i olovke. „Gde je tvoja beleška?“ – upita ga predsednik. A Rašković mu odgovori: „Moj načelnik piše, a ja ću sutra da prepišem od njega.“ „Onda izađi napolje i sačekaj načelnika da prepišeš“ – reče predsednik. Svi se diskretno nasmejaše, a Rašković je bio disciplinski kažnjen.
            Sedi Rašković u kafani sa dvojicom svojih drugova i primeti volovska kola na ulici, pa reče: „Kad god vidim volovska kola, setim se na učitelja.“ „Kakve veze imaju volovska kola sa učiteljem?“ – upita jeda od drugova. „Kad god me je učitelj pozvao da odgovaram, uvek mi je rekao: „Sedi, vole! Ništa ne znaš! Nastao je smeh, a Rašković je dobio piće za priču. Rašković je rođen u Preševu  od oca Obrena i majke Plane.

Testament

            Ugledni domaćin Serafim, učesnik u proteklim ratovima, ostario. Pritisle godine, pa reši da napiše testament i podeli svoju imovinu sinovima, da se sutra ne svađaju. Najstarijem sinu prepisa najmanje. Naljuti se ovaj i prestade da govori sa ocem. Jednog dana izlazi iz kafane i sretne oca, pa mu u prolazu reče: „Kad umreš, neću ni sveću da ti zapalim“. A otac mu odgovori: „Što će mi, pa, tam sveća?! Novine li će čitam!?
Dugo je ova priča prepričavana među građanima.

Kako je baba Taša oterala Pašu

            Jedan Turčin koji je često dolazio u selo, svraćao je kod deda Arse. Deda Arsa imao je osmoro dece sa baba Tašom. Teško se živelo. Pričao je Turčin u selu kako voli da svrati kod Arsu, uvek mu je kuća čista, a baba Taša je bila dobra domaćica. Deda je sve to nekako podnosio, ali baba Taša nikako. Jednog dana baba reši da „otkači“ Turčina. Skuva ljute papričice i vodu presipa u đugum pa odnese u klozet (poljski VC). Znala je da tu vodu neće niko drugi upotrebiti sem Turčina. Tako se Turčin opekao i osramotio. Od tad više nikada nije došao kod Arse.

Najstarija struka

            Sede tri intelektualca kod Ilije u kafani i razgovaraju. Pravnik kaže kako je njegova struka najstarija. Kada je Eva naterala Adama u RAJU da otkine jabuku, nastao je delikt gde je trebalo da se umeša pravnik. E neće biti tako, kaže inženjer građevine. Moja je struka najstarija. Da mi nismo projektovali planete u ovom haosu kosmičkom, ne bi bilo Zemlje, pa ne bi ni došlo do tog delikta. A ekonomista nonšalantno pita: „ A, jelte, ko je napravio taj haos gore?“

Sećanje ovdašnjih Crnogoraca

            Posle Drugog svetskog rata donet je Zakon o zabrani čuvanja koza zbog obnove šumskog fonda. U jednom crnogorskom selu deda Radoš ostao bez koze. U selu se održava zbor. Treba da se izabere odbornik. Otišao i deda Radoš. Kada su počeli predlozi za odbornika, diže ruku i on. Predsedavajući ga upita: „Koga ti, deda, predlažeš?“  „Ja sebe“ – odgovori deda. „E, star si ti. Ako te izaberemo šta bi mogao da uradiš?“ A Radoš reče: „Ja bih vratija koze.“ „Ma, deda, ne pričaj! Kako bi ti to?“ „Pa, lepo. Otišao bih kod Tita u Beograd i zakucao na vrata. On bi otvorio i rekao: „A šta ti, deda, tražiš ovde?“ A ja bih mu rekao: „Je li, druže Tito. Voliš li ti kačamak sa mlijekom ili kačamak bez mlijeka?! On bi reka: „Kačamak sa mlijekom!“ „Pa, što, onda, uništi koze?!“ U Sali nastade buran aplauz dedi Radošu.

Uteha

            Jednom mladiću odstranjen je testis. Plače. Stariji čovek iz iste bolesničke sobe teši ga: „Ne plači, bre, dete. Ne se sekiraj. Isekli su ti jedan. Drugi ti je ostaja. Eve, ja gi molim da mi isečev oba. Ne mi trebav. A oni mi vikav: „Neka gi, dedo. Kako si gi nosija do s,g takoj će gi nosiš i od s,g. Pa i ti kad dođeš u moje godine i t,j što ti je ostanaja neće ti treba“.

KRAJ

Zahvaljujemo se g-dinu Popoviću što nam je omogućio da iz njegove još uvek neobjavljene  knjige „Tragovi vremena“ jedan značajan deo podelimo sa vama. Tačno 21 deo u nastavcima, redovno, svakog ponedeljka bio je pred vama. Nadamo se da ste uživali u zanimljivim dijalozima, monolozima, sećanjima, scenama, pričama… Biće još toga. Uskoro…

Vaši „Bupress-ovci“

LEAVE A REPLY