TRAGOVI VREMENA  – SEĆANJA I RODOSLOVI (17)

0
1193

ODLAZAK NA STUDIJE PO „NAREĐENJU“!

PIŠE: Miodrag Popović
                Igranke su obično bile priređivane u Domu sindikata i u fiskulturnoj sali osmogodišnje škole „Branko Radičević“ u centru grada. Matinei su se održavali popodne u gradskom parku i u bašti hotela „Balkan“. Na saksofonu je svirao Rade Kasa sa svojom grupom. Na većim priredbama na klarinetu je svirao Mika Ciganin sa njegovom grupom.
Sve je bilo lepo dok me nije pozvao Milorad Stošić Šuka, sekretar KP za Bujanovac na razgovor u Komitetu Partije. Nisam znao zašto me poziva. Otišao sam. Bio sam vrlo lepo primljen. Razgovarali smo o prethodnom takmičenju „BSK-a“ u kvalifikacijama i o pripremama za buduće prvenstvo u ligi. Nakon ovih razgovora sekretar Partije, Mile Šuka prešao je na stvar, radi čega me je zvao.
„Znaš,  Popoviću, mi smo u ratu izgubili mnoge školovane i vredne ljude. Naša privreda nema dovoljno kadrova. Očekuje nas naporan rad u osavremenjavanju proizvodnje i zato nam trebaju kadrovi. Ovo što se školuje sada, malo je. Stoga ti saopštavam da smo odlučili da se ti upišeš na Poljoprivredni fakultet u Skoplju. Znam da će to, možda, biti gubitak za BSK, ali ovo je važnije. Ovo shvati ozbiljno. Posle upisa da mi doneseš potvrdu da su upisan.“
                Ovo je za mene bio grom iz vedra neba. Postao sam samostalni radnik. Imao sam dobar i siguran smeštaj, blizinu radnog mesta, dobra primanja. Stekao sam ugled u sportu. Imao sam devojku. S druge strane, nas je bilo petoro u porodici. Brat i sestra su bili na školovanju. Sestra je išla u Vranje, a brat je u Leskovcu učio Poljoprivrednu školu. Majka je bila domaćica. Radio je samo otac. Ko će nas izdržavati? Sa jednom platom nije bilo moguće školovati troje dece. Rekao sam mu:
                „Druže sekretare, ja ne mogu na dalje školovanje. Nemam uslova. To su troškovi, a radi samo samo otac. Nas je petoro.“ Odgovorio mi je: „Znam ja za to. Ti nećeš biti na teretu svojim roditeljima. Daćemo ti stipendiju. Prema tome, ostaje ti da ideš u Skoplje i da se upišeš na Fakultet.“
                Moj otpor nije pomogao. Primio sam obavezu i počeo sa pripremanjem dokumentacije. Upisao sam se 21.9.1954. godine. Dobio sam potvrdu od Dekanata da sam upisan u prvu godinu studija Opšteg smera na Poljoprivrednom fakultetu u Skoplju. Ubrzo sam otputovao u Skoplje i našao stan. Počeo sam da idem na predavanja.
U Skoplju sam stanovao u blizini Železničke stanice u ulici Broj 4/61. Gazdarica se zvala Ljubica. U jednoj sobi bila su nas trojica. Svi smo bili iz Bujanovca i svi smo bili poznati: Slavko, Đoka i ja. Ubrzo sam promenio stan i uselio sam se u novi u ulici Lenjinski Komsomol, iza Oficirskog doma koji je 1963. Godine porušen u zemljotresu. Gazda nam se zvao Gerasim, a gazdarica Rodna. Bili su divni ljudi. Preko puta stana bila je Studentska menza.
Brzo sam se uklopio u novu sredinu. Svako veče smo šetali na korzou na pološtadu u centru grada. Najčešće smo se okupljali kod štofare „grombi“, pa to mesto nazvaše „Bujanovačka ambasada“. Ako je neko hteo da sazna nečiju adresu dobijao je podatke kod Bujanovačke ambasade. Tu su se mogle čuti najvažnije vesti iz sporta, ko je položio ispit, ko sa kim ide i šta radi, ko je skoro došao od kuće, šta tamo ima novoga i šta je doneo za klopu. I moj stari poznanik iz Preševa, Boško Karčevski došao je na studije. Upisao je Ekonomski fakultet. Bio je odličan student. Upoznao se sa jednom članicom Skopskog teatra. Ona mu je davala besplatne karte, naročito za operu. Prvakinja Skopske opere bila je Ana Lipša. Kod nas nije bilo veliko interesovanje za operu, ali karte su bile besplatne i počeli smo da idemo na predstave. Posle izvesnog vremena više smo voleli operu od dramskih predstava. „Toska“, „Travijata“, „Seviljski berberin“, „Karen“, „Madam Baterflaj“ i ostale opere skoro smo znali napamet. Neki od kolega kod kuće su pevušili arije iz pojedinih opera.
Posećivali smo i sportska takmičenja. Naročito fubal, ekipu „Vardara“ i timove iz Prve savezne lige Jugoslavije. Pratili smo i druge sportove. Košarku, rukomet i atletska takmičenja. Kod Bujanovačkih studenata javila se ideja da formiraju fudbalsku ekipu sa namerom da podstaknu studente iz drugih gradova da učine isto, radi međusobnog takmičenja. U tome smo uspeli. Vrlo često smo se takmičili u dvorištu Ženske gimnazije koja je bila na putu za park i Vardarovo igralište. Pravila igre su bila prosta. Faul se ne sudi sem ako nije veoma oštar start. Sudi se samo igra rukom. Ceo tok utakmice traje 60 minuta (30+30). Poluvreme pet minuta. Po nekada na ogradi škole bilo je više navijača nego na nekoj provincijskoj utakmici. Pobednik je dobijao nagradu po dogovoru, slatkiše ili po neko piće. Imali smo izvanrednu saradnju sa studentima iz drugih gradova: Čačka, Pirota, Gnjilana, Vladičinog Hana, Vranja, iz Bosne i Hercegovine. Imali smo kontakte i sa estradnim umetnicima: Sokratom Kajevićem, Draganom Stojnićem, Aleksandrom Sarijevskim, Nikolom Badevim i drugima…
                Poljoprivredni fakultet bio je smešten u zgradi kod Autokomande. U trećoj godini studija Fakultet je bio preseljen u zgradu Pravnog fakulteta u centru grada. Najstariji profesor na prvoj godini bio je Bačar. Bio je odličan profesor starije generacije. Jedna anegdota vezana za njega iz vremena mog studiranja bila je često spominjana među studentima. Trubarevo je mesto u blizini Skoplja. Tu je Fakultet imao ogledne parcele. Mi smo tamo išli na praktične vežbe. Profesor je odlazio fijakerom. Jednog dana ulazi kurir u kabinet profesora i kaže: „G-n profesore, čeka Vas fijaker zaTrubarevo.“ Profesor odgovara: „Nu, pa šta čeka? Neka uđe“. Dugo je ova anegdota prepričavana među studentimaInače, za vreme studija najdublji utisak na mene ostavili su sledeći profesori: Na Prvoj godini Božidar Belija (Hemija), Bačar (Botanika, Biologija) i Filipovski (Agrogeologija – pedologija), na Drugoj, Milan Jekić (Agrohemija) i Zora Karaman (Entomologija), na Trećoj – Milorad Pašovski (Stočarstvo), i na Četvrtoj godini Pavlinić Pijus (Sp.Stočarstvo)…
Nastaviće se
miodrag-popovic-secanja-foto-z-mO autoru:  Miodrag Popović, diplomirani inženjer agronomije u penziji, dugogodišnji direktor Duvanske industrije Bujanovac, autor je desetak stručnih knjiga i stotinak tekstova iz oblasti uzgoja i obrade duvana, kome je posvetio gotovo ceo život. Uporedo, kao veliki ljubitelj lepe pisane reči objavio je nekoliko zbirki pesama, ali i proznih dela… Narednih nedelja o njegovim sećanjima i prikupljenim istorijskim zapisima na prohujala vremena, „ da ih ne bi pokrio zaborav“, čitajte svakog ponedeljka samo na portalu „BUPRESS“.
 Foto: (arhiva aut. M.P.)

LEAVE A REPLY