Ono što se desi danas, sutra će već biti juče. Mnogo toga se dogodilo „juče“. Danas se sećamo nečega, nešto je izbledelo. Novinski tekstovi na požutelom listu mogu podsetiti na mnoga dešavanja iz naše ne tako davne prošlosti. Iz raznih oblasti života. Lepa, ali i ona koja to nisu. Ostao je trag. Neizbrisiv. Tek da se vidi kakvi smo bili, šta smo postigli, šta smo rekli, jesmo li i koliko smo nostalgični…Bu Press će narednih dana, nedelja i meseci objavljivati bez posebnog redosleda i selektiranja po oblastima i datumima, originalne tekstove koje su svetlost dana ugledale na stranicama uvaženih srpskih štampanih medija. Radi (pod) sećanja na „juče“…

Protiv o(p)stanka Srba

Bujanovac – I bez „napumpavanja“ broja albanskih žitelja, što je, kako tvrde ovdašni Srbi, bilo prisutno pre i za vreme održavanja prevremenih loklnih izbora 2002. godine (dopisivanjem birača albanske nacionalnosti), demografska slika juga centralne Srbije, pre svega u opštinama Preševo i Bujanovac, iz dana u dan se menja. Na štetu Srba. Višedecenijska zapostavljenost ovih prostora dovela je do siromaštva ljudi koji su u potrazi za lepšim i mirnijim životom odlazili, a i sada odlaze, sa rodnih ognjišta. Zauvek. U nepoznato, ali sa hrpom novca dobijenim za prodate kuće i imanja isključivo albanskim kupcima.

     Karakteristični primeri za ovo su sela u kopnenoj zoni bezbednosti koja su do pre pedesetak godina bila nastanjena Srbima. Danas je u njima tek nekoliko srpskih staračkih domaćinstava. Malo je višenacionalnih sela gde jedni pored drugih žive Srbi i Albanci.

     U Malom Trnovcu, nekada čistom srpskom selu u bujanovačkoj opštini, više nema nijednog Srbina. Od njihovih kuća ostali su samo temelji, zarasli u korov, kao i nekada plodne oranice. A posle Drugog svetskog rata bilo je 60 domaćinstava. Dvoje poslednjih Srba, starina Vlada Miletić i njkegova ćerka Persa, ubijeni su 22. juna 2000. godine, a počinioci do dana današnjeg nisu otkriveni.

     I Veliki Trnovac, najveće selo u opštini Bujanovac, naseljavaju isključivo Albanci. A tragovi življenja Srba su i te kako vidljivi. Pre svega u činjenici da se ovo selo još uvek vodi kao metoh manastira Hilandar. Crkva svetih cara Konstantina i carice Jelene u oom selu otvara vrata vernicima jedanput godišnje, 3. juna, na dan slave, kada Srbi iz Bujanovca i okolnih mesta pohode ovaj sveti hram u albanskom okruženju.

     Metode koje Albanci primenjuju prilikom kupovine srpskih kuća i imanja najčešće su vezane za nudjenje ogromne sume novca, koje, naizgled, po nekoliko puta prevazilaze objektivnu vrednost imovine. Ali, na ta mesta nema više povratka Srba. No, kada ni novac ne uspe da odobrovolji nameračenog prodavca da proda imovinu, kakav je bio slučaj sa Obradom Ristićem, poslednjim Srbinom u Lučanu, sada etnički čistom albanskom selu, primenjuju se klasične metode prisile. Kafana i kuća u kojoj je živeo dignute su u vazduh eksplozivom pre tri godine. Počinioci, opet, nisu otkriveni.

     Ali, postoji i selo koje će samo po sebi izumreti. Bez dodatnih pritisaka bilo koje vrste. Reč je o selu Gramada, jedinom u kopnenoj zoni bezbednosti u kome žive, bolje reči preživljavaju, isključivo Srbi. Njih dvanaestoro. Dvojica neoženjenih 40-godišnjaka, ostali desetoro – deke i bake. Oko njih su u okruženju sela sa albanskim stanovništvom.

     Uslovi za život u ovom selu su usitinu nepodnošljivi. Nepodnošljiva je i činjenica da od silnih para uloženih poslednjih godina od Koordinacionog tela i medjunarodnih oganizacija u poboljšanje infrastrukture, u ovo selo nije stigao ni dinar. Struja je pojačana u obližnjoj Letovici, ovde ne, put je obnovljen, ali, opet, samo do Letovice.

     Pre Drugog svetskog rata u Bujanovcu je bilo oko 500 srpskih domaćinstava, dvadesetak albanskih, toliko romskih, i desetak turskih. Sada je srpskih domova i stanova oko 1.000, vidljivo manje albanskih, romskih oko 400. No, više niko i ne zna da li su srpske kuće srpske, ili su njihovi novi vlasnici Albanci. Jer, ma koliko da je kupoprodaja  „stala“, mnogi ovdašni Srbi razočarani nestabilnom političko-bezbednosnom situacijom, i, pre svega osećanjem da su „zaboravljeni“, sve češće govore o iseljavanju sa ovih prostora.

     U preševskoj opštini je mnogo manje Srba. Mogu se „izbrojati“. Prema podacima Eparhije vranjske, koja u ovoj i bujanovačkoj opštini ima pet parohija, u Preševu i okolnim selima Trnavi, Cakanovcu, Trnavskoj reci, Norči, Oraovici i Miratovcu bilo je 680 domova sa oko 4.000 Srba, i 550 domova sa oko 3.500 Albanaca. Danas je taj odnos drastično promenjen. U Preševu i okolnim selima ostalo je oko 3.500 Srba, dok broj Albanaca dostiže 30 i više hiljada. Uz sve to evidentno je  da rode mnogo češće posećuju i albanske domove. Na njihovu radost.

     Demografska slika juga Srbije drastično je promenjena. I nastavlja da se menja iz dana u dan. Vidljivo u čiju korist, a na čiju štetu.

„Politika“ – 8.maj 2005.