12-(POD) SEĆANJA: ČEMU POKUŠAJI MULTIETNIČKE PODELE RADOVANJA

0
1004

Ono što se desi danas, sutra će već biti juče. Mnogo toga se dogodilo „juče“. Danas se sećamo nečega, nešto je izbledelo. Novinski tekstovi na požutelom listu mogu podsetiti na mnoga dešavanja iz naše ne tako davne prošlosti. Iz raznih oblasti života. Lepa, ali i ona koja to nisu. Ostao je trag. Neizbrisiv.  Tek da se vidi  kakvi smo bili, šta smo postigli, šta smo rekli, jesmo li i koliko smo nostalgični… Bu Press će narednih dana, nedelja i meseci objavljivati bez posebnog redosleda i selektiranja po oblastima i datumima, originalne tekstove koje su svetlost dana ugledale na stranicama uvaženih srpskih štampanih medija. Radi (pod) sećanja na „juče“…

 Bujanovačka ritualna budjenja

Bujanovac – Više ne navijam budilnik, ne uzdam se se ni u pevca, deluje mi nekako pospano i lenjo, mnogo kasni sa oglašavanjem! Jedino u koga sam siguran da neće zatajiti, da će me sigurno probuditi, doduše, malo ranije – jeste hodža, koji se uvek u isto vreme, nešto pre četiri, oglašava sa džamije jutarnjom molitvom. Ali, nema veze što je toliko rano, lepo je, treba dnevni posao započeti ranije. Mnogo mu hvala na tome. Jedino nisam siguran da li to svesno čini zbog nas, ili zbog nečeg drugog. I nisam siguran da to radi uživo, pre bih rekao da u to vreme spava, a da sa džamije puštaju njegovu snimljenu molitvu, „odalame“ pojačalo do kraja, pa ne samo nas, već i ljude iz susednih sela dižu na noge u cik zore. To što se molitve ponavljaju još nekoliko puta u toku dana ne smeta nam mnogo. Ona večernja, oko deset, pogotovo je umirujuća – opominje nas da je vreme da odemo na počinak…
            Ovako, rečima punim ironije, ocenjuje ovoletnju „pojavu“ stanovnik Rakovca, sela udaljenog nekoliko kilometara od centra Bujanovca, u koje se, kao i u Božinjevcu, Borovcu, Ljiljancu, Lopardincu, i još nekim mestima u kojima žive Srbi, zahvaljujući „čudu tehnike“ – modernom pojačalu, „uselio“ hodža sa jedne od bujanovačkih džamija.
            – Što se Bujanovca i nas Srba tiče, odavde se nikada nije ni „iseljavao“. Ovde je glasnoćom prisutniji nego igde drugde. Ma, on nas rastura iz dana u dan. Kao da je instalirao zvučnike ispod naših prozora. Ne možemo da spavamo. Dodje nam da ga pitamo kada će da „utiša“ glas, nema potrebe da molitvu širi na nas. Poštujemo tudje običaje i religije, ali, što je mnogo mnogo je. Zašto bismo svakoga dana slušali ove glasne snimljene molitve. Deca se plaše, bebe plaču, mi psujemo, opštinari se prave da ništa niti vide niti čuju. Kako bi izgledali da sada i popovi krenu ovim putem i svoje liturgije „prenose“ svima pojačalom „do daske“, uz sve crkvena zvona. Podnećemo peticiju opštinskim ocima, neka utiču da se sve ovo promeni, neka se Albanci mole i poštuju svoju veru, a nas neka ostave na miru – komentarišu Bujanovčani koji imaju primedbu na još jedan fenomen, koji je sve, samo ne multietnička podela radovanja.
            Naime, skoro svakodnevno ulicama Bujanovca kruži kolona automobila, u njima do euforije raspoloženi Albanci, mnogi do pojasa izvan vozila, vesele se i gradjanstvu „saopštavaju“ da je izvršen obred obrezivanja – sunećenja muškog deteta u njihovoj porodici. Veselje je začinjeno neprekidnim sirenama „do daske“ i, pokojom albanskom zastavom, koja je obavezan deo ikonografije.
            Pitaju se Bujanovčani, ali pitaju i policiju, koja ova radovanja prati sa distance – postoji li u svemu tome nešto što se zove remećenje javnog reda i mira, saobraćajnog prekršaja (izlazak kroz prozor, nevezivanje pojasa…) i onoga najvažnijeg – poštovanja zabrane upotrebe zastave strane države! Ni u ovom slučaju, kao u slučaju „preglasnog“ hodže, ništa protiv nemaju Srbi da se njihove komšije Albanci i mole i vesele. I maksimalno poštuju običaje. Ali imaju protiv da u sve to „uvlače“ i njih. I pri tom pokazuju i dokazuju nešto što izlazi iz konteksta povoda izvodjenja rituala. Da je možda Bujanovac postao samo njihov grad. Kao i kompletna opština.

           „Politika“ – 21. avgust  2008.

 

LEAVE A REPLY