Draganove ljubavi
Bujanovac, 19. oktobar 2016. (Bupress) – Svakog ponedeljka je na istom mestu na bujanovačkoj pijaci. Zajedno sa suprugom Snežanom. Ispred kombija sa leskovačkim tablicama tezga sa voćem. Tek je deset sati a ostalo je još samo nekoliko gajbica jabuka, krušaka još manje. Veći deo voća rasprodat je u ranim jutarnjim satima. Bračni par Snežana i Dragan Antić iz sela Presečina, na sredokraći puta Leskovac – Vučje, 32 godine su u srećnom braku. Toliko dugo i zajedno dolaze na svoje radno mesto – za pijačnom tezgom. Ne samo ovde. Prisutni su i na pijaci u Preševu, Leskovcu…
Prodaju sve što su doneli jer je kvalitet voća koje proizvode „ekstra klasa“, kako reče jedan od stalnih kupaca. Markantan bračni par nemoguće je zaobići, a ne zaustaviti se ispred njihovog „štanda“. Plene širokim osmesima, prisnošću i ljubaznošću prema mušterijama. Gotovo atipično za ovo vreme. I ove prostore. Ne samo na pijaci. Vidljivo je „iz aviona“ da su srećni i da svoj posao rade iz velike ljubavi.
– Da, tačno je to. Bez ljubavi nema napretka. Nema ničega, počinje priču Dragan. Da nije te ljubavi, život bi bio prazan. Sećam se kako je sve počelo. Kao da je bilo juče. Imao sam nepunih 12 godina kada sam sa ocem krenuo u naš glavni grad, pravac Kalenićeva pijaca. Prodavali smo paprike. Bio je raspust. Umesto da sa svojim vršnjacima jurim za loptom u selu, bio sam za tezgom, koja mi je noću zamenjivala krevet. Tako ceo letnji raspust. I sledeća tri proveo sam u Beogradu. Tada sam, čini mi se, i odrastao. Shvatio sam šta znači baviti se poljoprivredom. Ali, nisam se žalio. Zavoleo sam to što radim, osećao sam se ponosnim što tako mali već zarađujem!
U srednjoj školi, u trećem razredu, do ušiju sam se zaljubio u sadašnju suprugu Snežanu. Posle pet godina zabavljanja stao sam, kažu, na „ludi“ kamen. Ma kakav ludi, taj kamen je nešto najpametnije što mi se desilo. Velika ljubav i dalje traje. Delimo, kao većina bračnih parova i dobro i zlo. Hvala bogu, nama je dobro! Imamo dva sina. Stariji, 32. godišnji Aleksandar živi sa suprugom, svojom vršnjakinjom iz rodnog sela u Novom Sadu. Podarili su nam unukicu sa kojom se, kao i sa njenim roditeljima ponosimo. Kao pripadnik Vojske Srbije uskoro će naš Aca u okviru Mirovne misije izvan zemlje. Priredićemo ispraćaj kakav dolikuje. Kao što se svojevremeno obeležavao odlazak u vojsku. Ponosni smo. Tako se i osećamo. Drugi sin, četiri godine mlađi Miloš radi kao šumar. Sa nama je. Očekujemo i njegovu ženidbu, da zaokružimo radost našeg življenja…
U leskovačkom i vučjanskom kraju jesmo poznati po voćarstvu. Sedam hektara je pod voćem. Jabuke, šljive, breskve, višnje i kruške, po kojima smo najprepoznatljivji i najtraženiji. Krušaka ima različitih sorti: od junske „lepotice“ do „viljamove“, od koje se pravi čuvena rakija „viljamovka“.
Od 1972. godine do danas sam na pijaci i na njivi-voćnjaku. Od jutra do sutra. Nije lako, naprotiv. Znoj do „kolena“. Ali, svoji smo na svome. Radimo i ne žalimo se. Srećni smo!
Najveći kompliment za sve ovo što radimo, dobio sam od bivšeg direktora čuvenog „Porečja“ u Vučju i nekada poslanika u republičkom parlamentu, gospodina Dušana Jovanovića, koji mi je jednom prilikom rekao – „Od „Porečja“ si ostao samo ti, Dragane!
Naravno, bilo mi je neprijatno, u isti mah osećao sam se tako ponosnim. Zar sam dotle dogurao- da me vrhunski stručnjak i rukovodilac upoređuje sa nekadašnjim gigantom koji je imao zasade voća na preko 450 hektara!?
Poruka za mlade na selu – Bez ljubavi prema zemlji i motiki, nema uspeha. Nema, uostalom, nikakvog uspeha u poslu ako mu ne priđeš sa osećanjem odgovornosti i ljubavi. Kažu- cveće voli da sluša muziku i priču. Vole to i voćke. Moj komšija se svako jutro u šljiviku obraća šljivama sa: „Dobro jutro moje lepotice!“ I ja se tako obraćam svojim lepoticama u voćnjaku. Ali ne glasno, već u sebi. Razmišljam, ako me neko čuje da pričam sa voćkama pomisliće da sam skrenuo!! Ali, ljubav je ljubav. I kada se glasno i javno ne pokazuje. Dovoljno je da se oseća.
Foto: Ž.M. BUpress
