Kraj školovanja u Prilepu

PIŠE: Miodrag Popović

Moje školovanje u Prilepu trajalo je od 1948 – 1951. godine. Posle uspešno završenog školovanja zaposlio sam se u Duvanskoj stanici u Bajinoj Bašti. Duvanska stanica bila je u centru varošice. Imala je veliki teren proizvodnje. Postojala je i Ogledna stanica koja je bila pod kontrolom Duvanskog instituta. Ova teritorija graniči se sa jugoistoka Užicem, sa severozapada Ljubovijom i sa juga Pribojem na Limu. Sa zapadne strane dužinom toka reke Drine Bajina Bašta se graniči sa Bosnom. S obzirom na ovako veliku teritoriju, proizvodnja duvana nije bila velika. Zato je rukovodstvo organizovalo službu za proširenje sadnje na području Priboja. Posle nekoliko meseci rada u sedištu preduzeća i na terenima u selima Lugu i Pilici bio sam raspoređen da radim u Priboju. Direktor Duvanske stanice bio je Mića Vitorović, a stručni saradnici Rade Marković i Paun Milović.

Nakon što sam dobio rešenje za rad na terenu, otputovao sam sa još jednim reonskim instruktorom (Mićom) u Priboj. Javili smo se lokalnim vlastima i otišli u naznačena sela: Krajčinovići, Zabrnjica i Sastavci. U ugovaranju proizvodnje sa seljacima imali smo uspeha. Posle uspešno završenog posla na terenu bili smo vraćeni u sedište Preduzeća. Te 1952. godine Sreski odbor Saveza omladine organizovao je radnu brigadu za izgradnju Valjaonice bakra u Sevojnu. Pored Sevojna bile su organizovane akcije i na izgradnji Fabrike kablova u Svetozarevu i Vlasinskog jezera. Moja brigada se javila na akciju u junu 1952. godine. Akcija je trajala dva meseca. Bili smo smešteni u barakama. Imali smo dobar smeštaj i naporan rad. Zemlju smo kopali ručno, a prevozili je vagonetima i ručnim kolicima. Štab radne akcije „Sevojno 1952“ organizovao je takmičenje brigadira u sportskim disciplinama: fudbalu, odbojci i atletici. Svi smo bili unifirmisani u plava radnička odela. Moja Druga Račanska brigada bila je proglašena udarnom. Ja sam takođe, bio proglašen udarnikom. U kampu je bila i ambulanta u kojoj su stalno dežurali lekari. Organizovani su i razni kursevi za vozače, automehaničare, traktoriste, krojače, pružanje prve pomoći idr.

Za vreme mog boravka u Bajinoj Bašti upoznao sam više devojaka i mladića. Družili smo se i išli na kupanje kod mosta na Skelane. Ipak, jedna devojka bila mi je najdraža. Zvala se Radmila. Bila je završila Učiteljsku školu u Užicu. Sa njom sam često izlazio na korzo i u bioskop. Moj odlazak iz Bajine Bašte privremeno u Kosjerić i Užice, prekinuo je tu vezu. Davno posle toga  DIV iz Vranja delegirala me je kao člana Komisije za formiranje „Jugoduvana“ 1981. godine. Imali smo sastanak u Bajinoj Bašti, Radmilin otac poznao me je i prišao. Pošto smo se pozdravili, zaplakao je: „Ti si srećan čovek“-r ekao mi je. „Da si oženio moju Radmili, danas bi bio udovac.“ Izjavio sam mu saučešće. Nije mi bilo prijatno.

Evocirao sam uspomene na proteklo vreme najranije mladosti. Na izlete do Perućca, do Drine. Na mobe s jeseni u Lugu i Pilici, i skijanje ulicama Bajine Bašte u toku zime. Tada je Bajina Bašta bila kao jedna porodica. Zbog snežnih nanosa na Kadinjači bili smo odsečeni od sveta. Sve što nam je ostalo tada bilo je druženje…

Iz Bajine Bašte došao sam u Preševo na Stanicu kod roditelja. Odmorio sa nekoliko dana  i zatražio posao u Duvanskoj stanici. Primio me je generalni direktor Stojan Manasijević. Posle uobičajenog razgovora, rekao mi je da preduzeće trenutno nema potrebe za srednjoškolcima?! Uputio me je u Bujanovac kod šefa Duvanske stanice Tihomira Stošića. Tada je ova stanica bila u sastavu Preševa.

„Reci Tihomiru da sam te ja poslao“, i završismo razgovor. Sutradan sam otišao u Bujanovac i javio sam se šefu. Saslušao me je i rekao: „Idi u salu za otkup duvana i javi se Zlatku Filipoviću.“ Poslušao sam ga. Kada sam došao na otkup duvana, sala je bila puna proizvođača. Upitao sam jednog radnika koji je taj Zlatko. On mi je pokazao prstom: „Eno, onaj na drugoj vagi.“ Priđem tamo i pitam: „Ko je Zlatko?“  „Ja sam“ – odgovori on. „Šta hoćeš?“ „Hoću da radim“ – rekoh. „Poslao me šef kod tebe“. Onda su usledila pitanja: „Odaklesi, ko si, čiji si, zašto hoćeš da radiš u ovoj prašini ?, itd.  „Ako te je poslao Tika, evo ti plajvaz i piši kartone na balama duvana.“

Te zime 1952/1953 godine radio sam na otkupu duvana. U proleće 1953. godine poslat sam za pomoćnika reonskog instruktora za duvan u selu Trnovcu. Šef mi je bio Stojan Dodić. Čičica mali, zdepast, blage i prijatne naravi, uvek sa šeširom i cigaretom u ustima. Stojan je bio sin popa Jovana iz Šajinca. Pop Jovan je dosta doprineo našoj borbi za oslobođenje od Turaka, a bio je i starešina manastira Sveti Prohor Pčinjski.Stanovao sam u kući moga dede u ulici Petra Drapšina. Deda je bio jedan od vlasnika vodenice na Moravi koju su zvali „Punčina vodenica“ gde smo leti često išli na kupanje.

Svakog dana deda je izdavao naredbe ko će šta da radi. Moj najstariji brat od ujaka bio je uvek povlašćen. On je išao sa dedom u radnju i učio zanat. Kada je deda bio raspoložan za razgovor, davao nam je kratke savete, na primer: „Danas je Sveti Pantalejmom. Će idete u crkvu. Eve vi pare. Zapalite sveće, pa nemojte odma da gi potrošite. Pričuvajte gi. Će vi zatrebav i drugi put.“

                Kada pođemo kod  babinih rođaka na slavu u Oslare: „Će otidete tam.  Će ve turiv u sovru. Nemojte odma da pričate. Ćutete. Puštite drugi neka pričav. Pa što je arno, turite u džep, što ne valja isfrljite… Kad se nađete među kavgadžije, begajte, ne se svađajte. Ako vidite da ne mož, da pobegnete, udarajte prvi“ itd…

                Sledeće 1954.godine bio sam raspoređen kao samostalni reonski  instruktor u selu Rakovcu. Bilo mi je dobro. Teren je bio blizu. Stanovao sam kod dede i babe. Redovno sam odlazio u klub na treninge. Plata mi je bila solidna. Nisam plaćao stan i sve mi je bilo naklonjeno. Nedelju sam provodio na utakmicama i igrankama. Takmičili smo se u okviru Fudbalskog saveza Vranje na prostoru od Surdulice i Preševa. Prvak ovog podsave zaigrao je kvalifikacije za ulazak u Nišku fudbalsku zonu. Te 1954.godine BSK (Bujanovački sportski klub) osvojio je prvo mesto i stekao pravo za kvalifikacione utakmice. Igrali smo protiv “metalca” iz Bora. Obe utakmice smo dobili i kvalifikovali se u NFZ. To je bila velika radost za nas i navijače…

Nastaviće se

O autoru:  Miodrag Popović, diplomirani inženjer agronomije u penziji, dugogodišnji direktor Duvanske industrije Bujanovac, autor je desetak stručnih knjiga i stotinak tekstova iz oblasti uzgoja i obrade duvana, kome je posvetio gotovo ceo život. Uporedo, kao veliki ljubitelje pisane reči objavio je nekoliko zbirki pesama, ali i proznih dela… Narednih nedelja o njegovim sećanjima i prikupljenim istorijskim zapisima na prohujala vremena, „da ih ne bi pokrio zaborav“,čitajte svakog ponedeljka samo na portalu „BUPRESS“.

Foto: (arhiva aut. M.P.)