Očekuje pomoć humanih ljudi, veruje da će ponovo pobediti tumor

Bujanovac, 28.jul 2017. (BuPress) – Kada mu je pre pet godina prilikom jednog rutinskog zdravstvenog pregleda, bar se njemu činilo da je tako, saopšteno da ima tumor na mozgu koji treba hitno odstraniti, tada 22. godišnjem mladiću Slobodanu Aleksiću iz obližnjeg Lopardinca, kao da se svet okrenuo naopačke. I sve oko njega što ga okružuje bilo je u jednoj boji – crnoj. Otkud to da se baš njemu desi, zašto, kome je šta skrivio, ko ga je prokleo…? I još hiljadu zašto, postavljao je sam sebi. Svi mladalački snovi, budućnost o kojoj je maštao, raspukli su se u trenu kao mehur od sapunice. A malo pre tog saznanja nije bilo srećnijeg čoveka od njega kada je sa diplomom tehničara za drumski saobraćaj koju je stekao posle završetka srednje škole u Vranju, našao posao u jednoj beogradskoj građevinskoj firmi. Imao je planove da radi i ujedno se školuje, da se jednog dana vrati u svoj zavičaj i kao školovan i uspešan čovek započne svoj biznis. Na radost i ponos svojih roditelja i sestre. Nažalost, vratio im se mnogo „pre roka“. Posle nešto više od dve godine rada, ostao je bez posla, kao i sve njegove kolege. Firma je „nestala“. Kao što su „nestale“ i firme Alatnica i Lagado u Bujanovcu, gde su radili njegov otac i majka, danas bez posla i ikakvih primanja. Ali, nešto zemljice, vredne ruke, imaće za hleb. Važno je biti zdrav. Džaba ti sve ako si bolestan, priseća se Slobodan reči koje su se često izgovarane u njegovom okruženju. A eto, dijagnostikovano je da je bolestan. Zdrav, a bolestan!? Tako mu se činilo. Tako se osećao. Da je zdrav.

Uspešno je operisan Slobodan u Kliničkom centru u Nišu. Odstranjen mu je tumor. Nastupio je postoperativni period uz primanje hemioterapije i zračenja. U Knez selu. Od oktobra 2012. do januara naredne godine. Uspešno se oporavljao. I tokom dugih bolesničkih dana i još dužih noći, slagao kockice svog života. I ponovo je sudbina umešala prste u njegov život. I učinila ga vrednim. U bolesničkoj sobi do njegove, ugledao je mio ženski lik prekriven bolom i tugom. Vidljivim samo za one koji znaju šta znači lečiti se od ovakvih bolesti. A Slobodan je to osećao i prepoznavao. Upoznao se sa Marijom, 24. godišnjom devojkom iz Berivojca, sela u kosovsko-kameničkoj opštini. Marija je imala identičnu operaciju kakvu je imao Slobodan, ali se sporije oporavljala. Gotovo da se nije mogla kretati. I tako u tom bolničkom okruženju, reč po reč, počelo je veliko prijateljstvo između Marije i Slobodana. – Tako sam ja u početku to  doživeo, iskreno će danas Slobodan, koji se priseća rečenice koja ih je životno spojila. – Rekli smo jedno drugom: moramo za nas dvoje da pronađemo novi život. I pronašli smo. Sudbina nas je spojila. Prijateljstvo se pretvorilo u ljubav. Postali smo životni saputnici. Marija mi je podarila sina Vujadina. Uskoro će napuniti pet meseci. Pravi božji dar. Ukras naših života, priča Slobodan, a u oku mu suza…

Sklapanju braka prethodilo je višemesečno dopisivanje, na način kako to danas rade mladi, preko društvenih mreža. Indeks koji je na Marijinu molbu Slobodan podigao u ovdašnjoj Visokoj školi za strukovne studije, gde je studirala, a koje je prekinula opaka bolest, bila je samo još jedna kockica koja je kompletirala njihove obostrane i neskrivene emocije. Elem, Slobodan je sa indeksom u džepu seo na autobus i pravac Marijina kuća u Berivojcu. Nastavak – kao iz romana koji život piše…  Bio sam njen heroj svih proteklih pet godina. Danas je ona moj heroj. Podržava me, uz mene je. Njeno prisustvo itekako mi je važno. Više nego ikad. Kao i prisustvo sina Vujadina, majke i oca. Sudbina je opet uplela prste u moj život. Kada sam osetio pravu sreću, kada smo postali prava porodica, saznao sam surovu istinu – na jednom od poslednjih onkoloških pregleda saopšteno mi je da se tumor „vratio“. Na mestu blizu onog „starog“. Ali, nepristupačnijem i opasnijem za operaciju. Preporuka lekara je da dalji tretman potražim u inostranstvu, u Turskoj, na klinici „Sante plus hospitals“, gde sam već poslao kompletnu medicinsku dokumentaciju. Dobio sam i odgovor da neophodnih 5 seansi lečenja koštaju 8.000 evra (oko milion dinara). I… taj novac je najozbiljniji problem koji se postavio između nas (porodice) i tumora. Kako do novca. Invalidski sam penzioner sa samo 27 godina. Penzija 13.000 dinara. Drugih prihoda u porodici nemam. Kako da odem na neophodnu operaciju, kako da obezbedim pare? To su pitanja koja me proganjaju. Zato sam odlučio da se na ovaj i ovakav način obratim javnosti, pre svega dobrim i humanim ljudima i od njih zatražim pomoć. Da ponovo pobedim opaku bolest, nastavim normalno da živim i učestvujem u odrastanju svog deteta…, kroz suze završava svoju pomešanu emocijama životnu priču,  27. godišnji Slobodan iz Lopardinca.

Broj tekućeg računa na koji se mogu uplatiti sredstva za Slobodanovo lečenje je:

2006879554011 – BANKA POŠTANSKA ŠTEDIONICA