TRAGOVI VREMENA – SEĆANJA I RODOSLOVI (18)

0
953

Vreme učenja, fudbala, ljubavi, ženidbe…

PIŠE: Miodrag Popović
                … Iz stana u ulici Lenjinski Komsomol otišao sam u Studentski  dom. U to vreme bilo je organizovano takmičenje u fudbalu na univerzitetskom nivou. Upao sam u ekipu Poljoprivrednog fakulteta. Bili smo veoma uspešni. Ovo takmičenje bilo je interesantno i za skopske klubove: Vardar, Rabotnički, Trgovački, Slogu idr. Jednog dana prišla su mi dvojica predstavnika FK Rabotnički. Pitali su me da li želim da postanem njihov član. Iznenadio sam se ponudom jer je nisam očekivao. Rekao sam im: „Sačekajte malo da razmislim.“
Posle deset dana opet smo se sreli. Pristao sam. Počeo sam sa treninzima za FK Rabotnički. Igralište je bilo odmah pored Vardarovog stadiona. Trener se zvao Đoka Detlinger. Bio je dobar trener i dobar čovek. Pored svih mojih napora, nije mi uspevalo da uđem u sastav prve ekipe. Taman sam mislio da se vratim u BSK, stvari su se okrenule u moju korist. Na trening  utakmici između prvog i drugog tima, pomogao mi je centarhalf Nančev da rešim tu dilemu. Odličan centarhalf nije obraćao dovoljnu pažnju na mene i tog dana sam bio sam „kul“. Pobedili smo prvu ekipu, a ja sam posle te utakmice postao prvotimac. Utakmica sa turskom Slogom potvrdila je ispravnost trenera za moje postavljanje u prvoj ekipi. Ekonom kluba Dželja bio mi je naklonjen. Uvek mi je davao dobru opremu, naročito kopačke.
                U periodu od 1956-1959. godine igrali su stalno ili povremeno: Gičevski, Kostovski, Mišić, Mile Crv, Špire Petrovski, Butevski, Vučinovski, Nančev, Fotevski, Elzeser, Markovski, Dedov, Dabetić, Kontradenko, Borče Džorlev i ja. Bili smo solidna ekipa, uvek u vrhu četvrte zone. U toku 1957. godine dobili smo novog trenera, Janka Zvekanovića, nekadašnjeg igrača Crvene Zvezde iz Beograda. Lekar ekipe bio je dr Mironski. Te godine smo imali turneju u Narodnu Republiku Rumuniju. Gostovali smo u Temišvaru, Hunedoari i Aradu. Ubrzo zatim gostovali smo i u Bugarskoj. U domaćem prvenstvu imali smo solidne rezultate. Druženje između igrača u klubu bilo je na zavidnom nivou sem retkih izuzetaka.
Stanovao sam u lepom stanu u Opštini Idadija, do samog gradskog parka. U sobi je bilo nas četvorica. Butevski i ja smo igrali za Rabotnički, a Martinović i Šulinčevski za Vardar. Nekoliko puta sam igrao u mešovitim ekipama. Na trening utakmici protiv reprezentacije Jugoslavije levu stranu činili smo Šantek, Lipošinović i ja. Reprezentativci Ivan Šantek i Luka Lipošinović iz Dinama (29) bili su pojačanje naše ekipe. Igrao sam više puta u sastavu Makedonske studentske reprezentacije. U Beogradu 25. maja 1959. godine osvojili smo prvo mesto u Jugoslaviji pobedivši ekipu studenata Sarajevskog univerziteta…
                Po završetku studija nastavio sam sa sportskim  aktivnostima u Bujanovcu. Godine 1959. dobio sam ponudu „Dinama“ iz Vranja i prihvatio sam je. Te godine imali smo pripreme na Vlasini. Tu su bili: Leštarević, Rakić, Grade, Gareja, Kace, Čomi, Zdravko, Ćure i drugi. Tamo smo imali kvalitetne pripreme i sve ostalo: druženje, šetnje, logorske vatre… U Dinamu sam igrao samo jednu sezonu.
            Za vreme studija bilo je zaista naporno: učenje, vežbe na fakultetu, putovanja, ispiti, treninzi…
Imao sam veliki krug poznanika. Jednom prilikom upoznao sam studentkinju Filozofskog fakulteta. Zvala se Ksenija. Bila je dete iz mešovitog braka. Otac joj je bio ruski emigrant a majka Makedonka. Bila je zgodna i veoma inteligentna devojka. Često smo bili zajedno. Odlazili smo na korzo, u bioskop i pozorište. To je trajalo tako sve do pred kraj mog školovanja u Skoplju. Onda su susreti bili sve ređi. Na kraju, prestali smo da se viđamo. Nekoliko godina kasnije sreli smo se u Skoplju. Bila je udata i očekivala je bebu. Evocirali smo uspomene iz vremena studiranja. Slučajno sam kasnije doznao da se Ksenija vratila svojim roditeljima u Skoplje, jer je postala udovica. Poznanstvo sa Ksenijom uticalo je da zaboravim na vezu koju sam imao sa jednom devojkom iz Bujanovca.
Devojka se zvala Veselinka. Upoznao sam je 1953. godine. Ona je tada bila završila srednju zubarsku školu i zaposlila se u Domu zdravlja u Bujanovcu. Bila je prijatne i vesele naravi. Po mom odlasku u Skoplje, povremeno me je posećivala. Ipak, bili smo daleko i tako je ta veza prekinuta…
Po mom povratku u Bujanovac upoznao sam Krunu. Te 1960. bila je završila srednju ekonomsku školu i zaposlila se u Zadružnom savezu. Veza između nas desila se slučajno i jačala postepeno. Zbližili smo se i onda smo rešili da zauvek budemo zajedno. To se ostvarilo sedmog marta 1961. godine. Venčali smo se u Preševu. Ubrzo po venčanju otišli smo u Novi Sad.
Tamo sam se zaposlio u Državnom osiguravajućem zavodu. Stanovali smo na Detelinari. Komšija nam je bio iz našeg kraja. Zvao se Jovan. Bio je oženjen sa Katicom iimali su dve ćerke. Bili su vrlo fini ljudi i pomogli su nam da se snađemo u novoj sredini. Dok smo živeli u Novom Sadu često smo izlazili u šetnju. Posećivali smo razne priredbe. Jednom smo u hotelu „Vojvodina“ bili na koncertu zagrebačkih pevača: Arsena Dedića, Gabi Novak, Vice Vukova i Marka Novosela. Odlazili smo i na kupanje na Štrandu, novosadskoj plaži na Dunavu. Posetili smo i Sremske Karlovce i Stražilovo. Imali smo i posete. Često nam je dolazila Krunina sestra Danica iz Beograda. Jednom prilikom posetio nas je i Krunin deda Naun…
Nastaviće se
O autoru: Miodrag Popović, diplomirani inženjer agronomije u penziji, dugogodišnji direktor Duvanske industrije Bujanovac, autor je desetak stručnih knjiga i stotinak tekstova iz oblasti uzgoja i obrade duvana, kome je posvetio gotovo ceo život. Uporedo, kao veliki ljubitelj lepe pisane reči objavio je nekoliko zbirki pesama, ali i proznih dela… Narednih nedelja o njegovim sećanjima i prikupljenim istorijskim zapisima na prohujala vremena, „da ih ne bi pokrio zaborav“, čitajte svakog ponedeljka samo naportalu „BUPRESS“.

 Foto: (arhiva aut. M.P.)

LEAVE A REPLY