Ono što se desi danas, sutra će već biti juče. Mnogo toga se dogodilo „juče“. Danas se sećamo nečega, nešto je izbledelo. Novinski tekstovi na požutelom listu mogu podsetiti na mnoga dešavanja iz naše ne tako davne prošlosti. Iz raznih oblasti života. Lepa, ali i ona koja to nisu. Ostao je trag. Neizbrisiv. Tek da se vidi  kakvi smo bili, šta smo postigli, šta smo rekli, jesmo li i koliko smo nostalgični… BuPress će narednih dana, nedelja i meseci objavljivati bez posebnog redosleda i selektiranja po oblastima i datumima, originalne tekstove koje su svetlost dana ugledale na stranicama uvaženih srpskih štampanih medija. Radi (pod) sećanja na „juče“…

Najmladji, a medju najiskusnijim oficirima

Brigadni general Milosav Simović otkriva zašto nagrade koje dobija ne želi da zadrži za sebe, kako piše rodoljubive i ljubavne pesme i koga će da pozove na svoju svadbu.

Bujanovac – Četrdesetjednogodišnji Milosav Simović unapredjen je 13. maja u čin brigadnog generala. Tako je predesednik Republike Boris Tadić, svojim ukazom, istovremeno promovisao Simovića u najmladjeg generala Vojske Srbije. Popularni komandant Simke bio je i najmladji major, zatim potpukovnik, a od 2001. I pukovnik. Bilo mu je tada tek 34 godine. O njegovim uspesima smo pisali i ranije, pa je sasvim razumljivo što se general odmah odazvao na naš poziv za razgovor o njegovom životu, napredovanju i daljim planovima.

     Primio nas je srdačno u svojoj kancelariji u kasarni u Vranju.

     – Odluku o unapredjenju primio sam bez euforije. Počastvovan sam, naravno, ali i potpuno svestan odgovornosti. Ostajem na mestu komandanta Četvrte brigade Kopnene voske, koja ima vrlo složene zadatke.

     General Simović sa posebnim emocijama govori o svom životnom putu, o detinjstvu, vojničkom pozivu. Rodjen je u Raškoj i posle osnovne škole koju je završio u Leposaviću, gde mu i danas živi porodica, počelo je njegovo vojničko usavršavanje. U Sarajevu završava srednju vojnu školu, a zatim u Beogradu Vojnu akademiju. U knjižici samo petice, u indeksu desetke. Kada je 2003. sa desetkom okončao Školu nacionalne odbrane, Bujanovčani su posebno bili ponosni na njega, jer je baš iz njihovog grada otišao. I ponovo se, na njihov zahtev, vratio.

     Napisao je udžbenik „Protivteroristička operacija na jugu Srbije“ i nekoliko stručnih članaka o bezbednosnoj kontroli administrativne linije s Kosovom i Metohijom.

     – Sebi sam postavio cilj da ne obrukam pretke i porodicu: pradedu Profila, solunca i nosioca Albanske spomernice, Karadjordjeve zvezde i Medalje Miloša Obilića, dedu Sretena, koji je četiri godine proveo u nemačkom zarobljeništvu, gotovo sve ujake i stričeve rezervne oficire, oca Vujadina i majku Milku, kojima sam kao najstariji sin bio i najveća podrška. Moja su braća izabrala druge časne pozive. Jedan je rudarski inženjer, a drugi profesor fizičkog vaspitanja. Ni njih nisam razočarao.

     Ovaj deo državne državne teritorije „poznaje kao svoj džep“. Brigada kojom komanduje nastavlja tradicije Prvog pešadijskog puka knjaza Miloša Velikog i 78. Motorizovane rigade, iobezbedjuje 117 kilometara administrativne linije i površinu Kopnene zone bezbednosti od 585 vadratnih kilometara. Brigada je razmeštena n 23 lokacije od čega je 16 u KZB.

     U kancelariji se nalazi deo priznanja Kfora, sa kojim saradjuje od 2001. godine. Inače, godinama objašnjava da kasarna „Cepotina“ kod Bujanovca, mora da se izgradi jer predstavlja važnu karaulu srpske države na nemirnom području. Želja mu je da sa svima saradjuje, pomaže, bez obzira na razlike.

     – Komandant ne sme da beži od ljudi, da mistifikuje svoju dužnost. Treba i mora da bude deo naroda. Pre tri godine promenio je naziv kasarne „Sima Pogačarević“ u „Prvi pešadijski puk knjaza Miloša Velikog“ i podsetio Vranjance na slavnu prošlost. Na 130. godišnjicu oslobodjenja Vranja od Turaka, predvodio je vojnike i oficire koji su marširali Vranjem, otpevali državnu himnu „Bože pravde“, da bi potom bila i otvorena spomen soba Prvog pešadijskog puka, koju je lično osmislio.

     Plaketu za najplemenitiji podvig godine namenjenu njemu, ustupio je brigadi kojoj komanduje, a novčani iznos za Sedmoseptembarsku nagradu oslobodjenja Vranja usmerio je na izgradnju spomenika poginulim pripadnicima vojske od 1990. do 2003. godine.

     – Tako sam vaspitan  – odgovara komandant. – Ovaj skromni doprinos ispunjava mi dušu.

     General Milosav Simović jedan je od dobitnika 204 novih pasoša Srbije. Piše rodoljubive i ljubavne pesme, uči aktivno engleski jezik, igra košarku i fudbal sa starešinama i vojnicima. Po svemu, najmladji general srpske vojske – jedan je od najiskusnijih. Tek usput napominje da mu ostaje sve manje vremena za lični život. Još je neoženjen, ali mnoge lepe Vranjanke za njim uzdišu.

     – Još nisam sreo ljubav svog života. Možda je nisam primetio od silnih obaveza i poziva koji me celog zaokupljuju. Ali, ako me čeka, sigurno ćemo se sresti. Pozvaću vas i na svadbu – najavjuje komandant Simke.

„Politika“ –12.jun 2008.