Ono što se desi danas, sutra će već biti juče. Mnogo toga se dogodilo „juče“. Danas se sećamo nečega, nešto je izbledelo. Novinski tekstovi na požutelom listu mogu podsetiti na mnoga dešavanja iz naše ne tako davne prošlosti. Iz raznih oblasti života. Lepa, ali i ona koja to nisu. Ostao je trag. Neizbrisiv.  Tek da se vidi  kakvi smo bili, šta smo postigli, šta smo rekli, jesmo li i koliko smo nostalgični… Bu Press će narednih dana, nedelja i meseci objavljivati bez posebnog redosleda i selektiranja po oblastima i datumima, originalne tekstove koje su svetlost dana ugledale na stranicama uvaženih srpskih štampanih medija. Radi (pod) sećanja na „juče“…

Ćanijeva violina

Devetogodišnji Ćani Iseni sanja o svetskoj slavi

Bujanovac- Kada pitate Rome u Bujanovcu da li znaju gde se nalazi kuća porodice Iseni dobićete negativan odgovor. Jer, ima dosta takvih, reći će vam. Ali ako budete precizniji pa kažete da tražite virtuoza na violini Ćanija Isenija, bilo koji ovdašnji Rom od 7 do 77 godina, precizno će vam objasniti gde ga možete naći.

            U prizemnoj kućici, u okruženju još nekoliko sličnih romskih kućica, živi petočlana porodica Iseni. Zatičemo njih četvoro, na okupu, u kujnici gde je sve pod konac, zahvaljujući vrednim rukama domaćice, 26.godišnje Fatmire, Ćanijeve majke. Pored nje njen suprug, 33-godišnji Zeća, drži u krilu 7-godišnju ćerku Ramku, dok njihov jednogodišnji sin Edvin blaženo spava u kolevci. Zvuk violine koji dopire iz susedne sobe očigledno mu prija, a nama govori da je i čudo od deteta tu.

            – Jeste, Ćani vežba, a kada to radi mi „bežimo“ u drugu prostoriju da mu ne smetamo. Tako već nekoliko godina, po dva sata dnevno – objašnjava nam Zeća.

Ćani nam se pridružuje. Vežba za danas je završena. Sitan, lep dečkić, sa frizurom ozbiljnog umetnika, takvim izrazom lica i nezaobilaznom violinom u ruci, pozdravlja nas očigledno zbunjen našom posetom. No, brzo se otkravljuje, kada krećemo sa pričom o violini.

            – Najviše na svetu volim taj instrument. Violinu sviram više od tri godine, koliko dugo i pohadjam Muzičku školu u Bujanovcu. Sada ću u četvrtu godinu, a pošao sam i u četvrti razred Osnovne škole „Branko Radičević“. Ne, nemam nijednu četvorku u knjižici, sve petice, odličan sam učenik, imam vremena i za violinu i za ostale predmete – sažeto nas informiše Ćani.

Bujanovačko muzičko čudo od deteta upoznao je i Ivan Tasovac, direktor Beogradske filharmonije. Njegov autoritet, potpuno razumevanje lokalne samouprave i „Hebe“, u kojoj Zeća radi, rezultirali su dobijanjem stipendije, nove violine i svega što je potrebno da Ćani nastavi desetogodišnje školovanje u Medjunarodnoj školi za muzičke talente u Ćupriji, kako bi se potom upisao na Akademiju, na čemu im je porodica Iseni veoma zahvalna. Otišao je Ćani u Ćupriju, proveo tamo nekoliko meseci i vratio se. Ali, priznaje da je pogrešio, sada čvrsto obećava da će nastaviti školovanje, da će jednog dana biti pravi umetnik, da će imati samostalni koncert, da živi za taj dan, kao i za onaj trenutak da nastupi sa sestrom Ramkom, koja se opredeila za klavir, i bratom Edvinom kome je namenjena harmonika. Želi da dostigne slavu Stefana Milenkovića, koji mu je uzor i čije fotografije krase njegovu sobu.

            – Samo ja radim i od te plate izdržavam porodicu. Ova kućica je sve što imam. Ipak, spremni smo da se žrtvujemo za našeg Ćanija, da se odselimo odavde i pratimo ga tamo gde bude on išao. Bez nas mnogo pati – kaže Zeća, a supruga Fatmira klimanjem glave potvrdjuje njegove reči.

Na kraju posete prijatno iznenadjenje. Ćani je na violini besprekorno odsvirao staru makedonsku pesmu, koju je perfektno otpevao otac Zeća. Tek da nas uvere da oni i to rade, za svoju dušu, u trenutku opuštenosti.

 „Politika“ – 4. septembar 2005.