Slobodan Aleksić: Hvala svima koji su mi pomogli, pobediću tumor

 Vidimo se za desetak dana, Slobodanovo je obećanje pre odlaska na lečenje

Bujanovac, 14.avgust 2017. (BuPress) – Sutra je u Beogradu, dan posle toga u Turskoj. Na klinici Sante plus hospitals u Istanbulu, gde će odmah početi sa prvom od pet predviđenih seansi lečenja, kako bi se tumor na mozgu koji se pojavio pet godina posle operacije, najsavremenijom zračnom metodom uklonio. Deo svoje životne priče Slobodan Aleksić, 27. godišnji invalidski penzioner iz obližnjeg Lopardinca, podelio je tog 28. jula sa nama. Obratio se tada poznatima i nepoznatima da mu novčanim prilozima pomogne da prikupi potrebnih 8.000 evra za lečenje u Turskoj. I mi objavili. Bez ikakve namere da nešto dodajemo ili oduzimamo. Da se možda nesmotreno uvučemo u patetičnost. Naprotiv, pomešana emotivna osećanja i sled događanja preneli smo na potpuno autentični način. Priča je naišla na veoma zapaženi i širok odjek u javnosti. Sledile su humanitarne aktivnosti ljudi dobre volje. Posle dve nedelje potrebna suma je prikupljena. Slobodan sutra ide na put nade.

– Došao sam da se pozdravim sa vama, da vas obavestim o uspešno završenoj akciji prikupljanja pomoći za moje lečenje, o mom odlasku…bile su prve reči koje nam je danas uputio Slobodan prilikom posete. – Zahvalan sam vama i vašem portalu što ste prvi objavili priču o meni, mojoj bolesti, apelu za novčanu pomoć. Mi smo najsiromašniji deo Srbije, a vidite, za kratko vreme prikupljena je potrebna suma. Iako ne bih da izdvajam poimence sve koji su mi pomogli, dosta ih je bilo, znanih i neznanih, ne mogu a da ne istaknem da su prve u humanitarnu akciju krenule Snežana Dimić iz Božinjevca, moja dobra drugarica. Zajedno sa Jovanom. Kreirale su kutiju na njoj moja slika iz „BuPress-a“. I krenule su „od vrata do vrata“, u jednom, pa drugom selu. Ganula me je podrška prisutnih u crkvi svetog Ilije u Levosoju. Na seoskoj slavi su izdvojili novac za moje lečenje. Takodje, Nebojša Nakić, jedan od mojih najboljih drugara iz mog sela, kome sam se prvome poverio koje probleme imam, krenuo je u akciju. Ma ne samo on, i ostali drugari, kojih imam hvala bogu taman, neka se niko ne uvredi što ih nisam pomenuo, rodbina, prijatelji, svi su se uključili u humanitarnu akciju. Vrtogoš, Ljiljance, Žuželjica, Levosoje… odazvali su se ljudi. Uplatio je ko koliko je imao. Od srca. Duboko verujem da je tako. U Vranju je u akciju bila uključena i moja kuma Dragana. Tamo se prikupljeni novac od torti delio na tri dela. Pored mene za još dvoje bolesnih Vranjanaca. E, to je život!, kroz uzdah konstatuje Slobodan. I kao da je zaboravio najvažnije da kaže.  – Naježio sam se kada me je telefonom pozvala monahinja manastira Svetog Stefana u Žapskom. Rekla mi je da i one žele da novčano pomognu, da se mole i da će se moliti za moje izlečenje.  Hvala im! Hvala i SC „Mladost“ koji je organizovao dvodnevni turnir, a prihod od ekipa išao za moje lečenje. Hvala svim igračima koji su nastupili. Hvala mojim Lopardinčanima koji su nastupili sa majicama na kojima je pisalo „Igraj za život“! Hvala „Bivodi“, Megalu“, AŠ „Manča“, Novoj, Mobilmaniji… Eto, opet sam počeo da ih nabrajam. Takav sam. Emocije me ponesu. I izrazi zahvalnosti. Ma ne mogu da nadjem reči da se svima zahvalim. Nekada kao da ne postoje. Šta da kažem za gest gospodice ili gospodje Mirjane iz ovdašnje Komercijalne banke koja mi je poklonila nov mobilni telefon. Onako, Od srca. Rekla mi je – trebaće ti!  Bez reči sam. Da li imam podršku?  Veliku. I od mojih najbližih i svih u okruženju. Svi mi govore da lepo izgledam, da se dobro držim, da šarmiram pozitivnošću. Čak me pozdravljaju i žele mi sve najbolje i oni koje do pre desetak dana nisam poznavao, verujem ni oni mene. Da li se plašim?

Ne bih rekao da osećam strah. U meni su pomešana osećanja. Verujte, dok budem tamo misliću na svoje ovde u Lopardincu. To mi daje snagu, nadu, želju da opet budem sa njima. Sve je božjim i rukama lekara. Sve će biti kako je sudjeno. Nisam vam to rekao – kada sam 5.jula ove godine saznao da se tumor vratio, obeležio sam 27.rodjendan. Prvi u društvu sa sinom Vujadinom. Verujem da ću ponovo pobediti tumor, da ću nastaviti normalno da živim sa svojom porodicom, da ćemo supruga Marija i ja učestvovati u odrastanju našeg Vujadina. Oženiti ga, dočekati unuke… Naravno, normalno je da pre toga dobije sestru lil brata, da mu ne bude dosadno, kroz osmeh zaključuje Slobodan.

Iz tvoja usta u božje uši, Slobodane. Srećan put. I vrati nam se tako nasmejan i pun optimizma. Za desetak dana se vidimo. Obećao si! Vujadinu, supruzi Mariji, koja će čuvati vašeg sina, kao što će pored tebe biti majka Suzana, ocu Nenadu, sestri, rodbini. I svima nama…

Foto:BuPress