Samo radom možeš potvrditi ono što jesi…
Nekada se fudbal igrao iz ljubavi, danas iz interesa…, BSK plaća visoku cenu zbog prestanka rada sa mlađim selekcijama…
Vranje, Bujanovac, 1.april 2017. (BuPress) – U životu nisi ono što misliš da jesi, niti ono što bi želeo da budeš, već ono što radom potvrđuješ, životni je moto Joce Ristića, koordinatora omladinske škole prvoligaša Dinama, jedne od legendi vranjskog fudbala. Za „BuPress“ govori o svojim počecima, fudbalskoj i trenerskoj karijeri, ljubavi prema deci, svojoj porodici, teškoj povredi, humanitarnom radu. Biranim rečima iz kojih izvire skromnost, što on i jeste. Kada je, poput mnogobrojnih vršnjaka krenuo u susret „najvažnijoj sporednoj stvari na svetu“, mislio je, kaže, da boljeg od njega nema. Dečačke snove o fudbalskoj slavi čekao je da se pretvore u stvarnost. Iz dana u dan. Čekao i čekao. I shvatio. Do uspeha se može doći samo kontinuiranim, upornim i disciplinovanim radom na treninzima, upornošću, zalaganjem, odricanjem od mnogo toga. Želeo je da bude neko, fudbalsko ime koje će se izgovarati s poštovanjem. I pamtiti do nezaborava. Imao je sve ono gore nabrojano. I sve to je iz dana u dan potvrđivao. Polako je rastao i penjao se stepenik po stepenik do prvog tima. Kapitensku traku koju je nosio kao „petlić“, kasnije i u svim starijim selekcijama kroz koje je prošao, zadržao je na ruci i ulaskom u najbolji sastav. Tako su odlučili njegovi saigrači, pokazavši tim činom koliko ga cene i poštuju njegov autoritet. Bio je jedan od najmlađih kapitena u istoriji kluba u kome je ostavio dubok trag. Kao i u Vrbasu, gde je u tamošnjem drugoligašu proveo šest divnih godina. – U Dinamu sam se najviše slagao sa Marjanom Đorđevićem, u Vrbasu sa Sinišom Radanovićem, svojim sadašnjim kumom. Naravno, i ostali saigrači su bili sjajni. Bilo je lepo i nezaboravno, tadašnja liga je bila izuzetno jaka i zahtevna. Samo da pomenem igrače protiv kojih sam igrao: Lazović, Vidić, Delibašić, Lane Jovanović, Žigić… U svoj Dinamo vraća se 2006. godine. Na velika vrata. Sa kapitenskom trakom koja ga je čekala, predvodio je ekipu do istorijskog uspeha – plasmana u Prvu ligu Srbije. Za Dinamo i Vrbas odigrao je preko 600 utakmica. I kada je stavio tačku na aktivnu fudbalsku, otvrio je vrata drugoj – trenerskoj karijeri. Radio u svim selekcijama kluba, vodio omladince u Kvalitetnoj ligi Srbije, bio asistent u stručnom štabu prvog tima, Maksimoviću i Dodiću…
Na jednom treningu u sportskoj hali, pre osam godina, teško se povredio. Seća se svega što je zatim usledilo. Bio je to jedan od najtežih perioda u životu. – Imao sam četiri komplikovane operacije, amputirano mi je 70 odsto stopala. Posle mnogih neprospavanih noći, godinu dana kasnije vratio sam se fudbalu. Imenovan sam za koordinatora omladinske škole, opet sam počeo da radim sa svim selekcijama. Uz rad sa njima, okupirao me i humanitarni rad. 
– Ponosim se što sam zajedno sa omladincima učestvovao u oko 50 humanitarno-edukativnih akcija, uplatili smo oko 600.000 dinara za pomoć oboleloj deci. Da izdvojim akcije NURDOR, Zagrli za retke bolesti, Drug nije meta, Stop vršnjačkom nasilju… lep je osećaj probuditi kod dece svest o kvalitetnim životnim aktivnostima…
U omladinskoj školi trenutno trenira oko 170 dečaka, raspoređenih u pet selekcija. Najstarije omladince trenira Davor Tasić, kadete Dejan Kostić, pionire Dragan Manasijević, petliće Igor Stojković i mlađe petliće Milan Bojković. Četiri selekcije se takmiče u Prvoj ligi regiona istočne Srbije, najmlađi su predtakmičari – igraju Mini-maksi ligu. Ristić sa ponosom ističe da ozbiljan i kontinuirani rad daje rezultate. Vranjski fudbalski talenti na oku su mnogih klubova. Neki od njih već igraju sa velikim uspehom u niškom Radničkom (Aleksa Popović, Lazar Ristć i Aleksandar Arsić ), u niškom Realu (Petar, Milan i Ognjen Ristić), u Jagodini (Nikola Savić), u skopskom Rabotničkom (Jezdimir Nedeljković) u Zemunu (Strahinja Kostić)…
Primarni cilj u radu omladinske škole jeste afirmacija igraca i njihov razvojni proces kako bi se jednog dana afirmisali i postali prvotimci Dinama…..Ono našta posebno obraćamo pažnju jeste edukacija dece kako bi od njih stvorili pre svega dobre ljude a onda i sportiste. Iako treniramo u nehumanim uslovima i nemamo gotovo nikakve uslove za rad, tu pre svega mislim na infrastrukturu koja je u jadnom stanju, opet ne tražimo alibi već smo se izdigli iznad problema i radimo i opstajemo godinama unazad. Možemo s ponosom istaći da smo posle Radnickog iz Niša, jedna od najoorganizovanijih omladinskih škola na jugu Srbije. Iz ove škole je izašla plejada dobrijh igrača, na nama je da nastavimo taj pozitivni trend…
Ne želi da ostavi utisak čoveka koji o fudbalu govori sve u superlativu. – Ne, nije tako. Fudbal je nekada bio improvizacija, danas je automatizacija. Nekada se igrao iz ljubavi, danas, nažalost, iz interesa. Iako sam razočaran mnogim ne fudbalskim stvarima u današnjem fudbalu, optimista sam. Verujem da će biti bolje. Svako će svojim radom potvrđivati svoju ličnost. Ako želi da je zadrži. Mladi su ti koji mi daju snagu i iz dana u dan potvrđuju moj životni moto sa početka. Naravno, snagu najviše crpem u porodici, pored supruge Biljane i ćerki – 11.godišnje Jovane i 7.godišnje Isidore.
Za sam kraj Joca Ristić se osvrnuo i na očajno stanje u komšijskom, bujanovačkom BSK-u, koji je gotovo pred gašenjem, na samom dnu dna! – Ne mogu da opišem koliko mi je žao. Toliko puta sam igrao utakmice u Bujanovcu. Divna atmosfera, pune tribine, dobar fudbal. Imam mnogo prijatelja iz tog vremena. Šteta! Pored svega negativnog što se dešava u našem fudbalu, više je nego jasno da BSK plaća visoku cenu zbog prestanka rada Škole fudbala koju je nekada imao. Bez toga ne ide, zaključuje veliki borac, sportsmen, humanitarac, 42.godišnji Joca Ristić, sportista velikog srca, koji iz dana u dan potvrđuje radom da je ono što jeste!
Foto: Lična arhiva