OSLOBOĐENJE

PIŠE: Miodrag Popović

                Te 1945. godine u oslobođenoj zemlji, završio sam osnovnu školu u Donjoj Trnavi. Upisao sam se u prvi razred Državne realne gimnazije u Aleksincu. Prvog dana po dolasku u školu učestvovao sam u demonstracijama protiv predratnih trgovaca u Aleksincu koji su bili proglašeni „zelenašima“. Nikada pre toga nisam video više ljudi na jednom mestu.

Počeo sam redovno da odlazima na predavanja. Direktor škole bio je (N) Šarac, a moj razredni starešina bila je prof. Zora Milenković. Bio sam đak ni previše dobar, ni loš. Moji su iz sela došli u Žitkovac. Svakog dana sam putovao dva i po kilometra do kuće. Imao sam problema sa matematikom. Jednog dana profesor je odredio jednu devojčicu iz razreda da mi pomogne u savladavanju gradiva. U početku je sve bilo dobro, popravio sam ocenu. Kasnije je izbio „problem“, zaljubio sam se. Ona je bila lepa i pametna. Primetila je moju nameru i vežbe su prestale. Uzalud su bile pisane moje pesmice upućene njoj. Ipak, ostali smo dobri drugovi za svo vreme školovanja, do male mature. Došlo je vreme rastanka. Tada sam je pozdravio jednim stihom iz ranije napisane pesme:

„Pozdravljam te, moja najdraža

Sa cvetom u kosi,

Sa bolom u duši

Što ne reših problem

Kao ti što si.“

Po završetku  leta 1948. godine konačno smo se rastali. Krenuo je svako svojim putem. Neki su nastavili gimnaziju, drugi su otišli urazne srednje škole širom zemlje. Svetlana je nastavila Gimnaziju i završila farmaciju u Beogradu.Ja sam upisao Srednju duvansku školu u Prilepu. Škola je bila jedina toga smera u Jugoslaviji. Nova sredina je na mene delovala depresivno. Rastanak sa roditeljima bio je tužan. Prvi put se odvajam od porodice i eto me u nepoznatom društvu. To je bilo tako dok nisam upoznao drugove u školi. Škola je bila jedna od najuređenijih škola toga doba u Jugoslaviji. Imali smo sve što je za ono vreme bilo i previše: lepe spavaonice, učionice, prostorije za učenje, crveni kutić (kutak), odela i hranu u đačkoj menzi. Ama baš sve!Profesori su nam bili veoma dobri, obrazovani i stručni. Predavali su nam i profesori iz Prilepske gimnazije. Škola se nalazila u zgradi Duvanskog instituta, koja je izgrađena na zemljištu manastira Sv.Arhangela, tzv. „gladnom polju“ koje je dobio od Uprave državnih monopola 1938. godine. Stručnjaci na ovom Institutu bavili su se proučavanjem genetskih osobina sorata duvana i selekcijom. Bili su tu mnogi stručni ljudi i naučnici za to vreme. Direktor Instituta bio je inženjer Rudolf Gornik. On je bio i direktor škole. Gornik je bio poznat selekcionar u Kraljevini Jugoslaviji i drugim zemljama. Posle ing. Gornika direktor škole bio nam je Ivan Stanković, a posle Ivana inženjer  Metodije Tatarčev. Nastava je izvođena na srpsko-hrvatskom jeziku. Pored pomenutih direktora, bilo je i drugih stručnjaka. Ing. Popovićje bio selekcionar, Ž.Radovanović bio je entomolog, ing. Uzunovski, prof. Cenevski bio je profesor matematike i predavao je i u Prilepskoj Gimnaziji. Ruski jezik predavala nam je profesorka Jasinska, ćerka čuvenog metereologa Jasinskog, ruskog emigranta.

            U slobodno vreme bavili smo se raznim sportovima. Takmičili smo se i sa drugim školama u Prilepu. Neki učenici naše škole igrali su fudbal za gradski tim „Pobedu“. Taj tim se takmičio u Republičkoj ligi  Makedonije. Činila ga je veoma zapažena i cenjena ekipa. Zapaženi fudbaleri „Pobede“ tada su bili: Čavkarovski, Trenkovski i veoma popularan golman u Makedoniji Keltanovski, kao i drugi. Od naših đaka nastupao je Vujović, Crnogorac iz Spuža. U školi je bilo đaka iz cele Jugoslavije sem iz Slovenije. Po veroispovesti bilo nas je pravoslavaca, katolika i muslimana. Po narodnosti: Srbi, Makedonci, Hrvati, Turci i Crnogorci.Svi smo bili dobri drugovi. Škola je o nama dobro brinula. Morali smo da poštujemo  kućni red. Imali smo Pravila ponašanja i vaspitača koji je u slobodno vreme vodio računa o redu u Internatu. Imali smo parno grejanje u toku zime i udobne prostorije, redovnu nastavu, popodnevni odmor, čas učenja, čas spavanja i sportska takmičenja u okviru škole.Škola je za svaku generaciju organizovala praksu. Praksu smo izvodili po fabrikama cigareta, duvanskim stanicama i državnim poljoprivrednim dobrima. Čak smo imali praksu i u inostranstvu ( Krasnodar u SSSR).Četrvrkom i nedeljom imali smo izlaz u grad. Bili smo najzapaženiji u gradu. Imali smo odela od kangarma u različitim bojama, po generacijama, po čemu smo se prepoznavali. Naš muzički sastav bio je najbolji u Prilepu. Harmoniku je svirao Kiro Biserovski, kasnije generalni direktor „Makedonije tabak“ u Skoplju. Prim (p) je svirao Trajče Lazaroski, kasnije predsednik Opštine Prilep i direktor Duvanskog instituta u Prilepu. Kada smo organizovali igranke, često u Salinije bilo mesta za sve. Redovno smo posećivali bio skopske predstave. Gledali smo uglavnom ruske filmove: Kameni cvet, Njih trinaestorica, Mi iz Kronštata… Bilo je i američkih filmova. Tada je najpopularniji američki film bio Bal na vodi sa Ester Vilijams i Hari Džemsom u glavnim ulogama. Na atletskim takmičenjima uvek smo bili prvi ili među prvima. Najbolji naš dugoprugaš bio je Ljubiša Stanković iz Vladičinog Hana. U takvoj situaciji mladići iz naše škole imali su uspeha kod devojaka. Kod nekih su ta poznanstva bila trajna, a kod nekih samo prolazna ljubav. Ja sam imao jednu devojku sa kojom sam se sprijateljio i družilismo se. Ona je bila iz Varoši, naselja na periferiji Prilepa na putu za Duvanski institut. Kada sam diplomirao, na rastanku rekla mi je: „Noviot bunar kopaj, na stariot ne plukaj“!…

Markov grad          

            Kada su Vukašin i Uglješa poginuli u borbi na Marici 1371. ovim krajevima vladao je Kraljević Marko, sin Vukašinov. On je ovim krajevima vladao do pogibije na Rovinama, kao turski vazal. Iza njega je ostao grad od kamena. Te tvrđave su planski raspoređene, nekada su bile uzajamno povezane na brdu Treskaec iznad naselja Varoš. Ovaj srednjovekovni grad vidi se sa daleke udaljenosti. Čim se popnete na bilo Pelistera i počnete se spustati prema Prilepu, sa desne strane uočićeteovaj spektakularni srednjovekovni spomenik.

Prilep je smešten u Pelagonijskoj niziji. Stanovnici su pravoslavne vere, veoma patrijahalni i gostoprimljivi. U to vreme 1948. godine Prilep nije bio industrijski razvijen grad. Najvažnije zanimanje stanovništva bila je zemljoradnja i proizvodnja duvana. Po ovoj proizvodnji Prilep je bio poznat širom Jugoslavije. Čitava polja bila su pod duvanom. Ovom proizvodnjom bavili su se i lekari, službenici, inženjeri, ukratko, svi. U vreme berbe i sušenja duvana polje oko  Prilepa bilo je puno radnika. Za prevoz obranog duvana od polja do kuća koristili su konjska kola i magarce sa ambalažom (nosiljkama) od pletenog vrbovog pruća. Proizvođači su predavali duvan Kombinatu koji je tu imao magacine sazidane 1874. godine. Gradio ih je Turčin Ćazim Emin. Trgovina duvanom bila je povezana sa Turskom i Grčkom. Ondašnji trgovci prodavali su duvan evropskim državama i Americi. Otuda se javila potreba tadašnjih trgovaca da osvoje naše tržište radi ostvarivanja većeg profita.

            Posle balkanskih ratova i Prvog svetskog rata proizvodnju duvana nastavila je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Obnovljena je organizacija monopola duvana, šibica i soli sa zadatkom da organizuje proizvodnju i plasman gotovih proizvoda u zemlji i inostranstvu.

Škola u Prilepu otvorena je posle Drugog svetskog rata 1945. Imala je savezni značaj. Školovanje je trajalo tri godine zbog izuzetne potrebe za kadrovima koji su, u to vreme posle rata, nedostajali u duvanskoj privredi. Danas učenici ove škole iz svih krajeva bivših jugoslovenskih republika, bez obzira gde se nalaze, na ravnim poljima Vojvodine, u kršnoj CrnojGori, na nekom Jadranskom ostrvu ili u Srbiji, rado se sećaju Prilepa i njegovih stanovnika. To vreme provedeno u Prilepu nijedan od nas ne može zaboraviti…

Nastaviće se:

O autoru: Miodrag Popović, diplomirani inženjer agronomije u penziji, dugogodišnji direktor Duvanske industrije Bujanovac, autor je desetak stručnih knjiga i stotinak tekstova iz oblasti uzgoja i obrade duvana, kome je posvetio gotovo ceo život. Uporedo, kao veliki ljubitelj lepe pisane reči objavio je nekoliko zbirki pesama, ali i proznih dela… Narednih nedelja o njegovim sećanjima i prikupljenim istorijskim zapisima na prohujala vremena, „ da ih ne bi pokrio zaborav“, čitajte svakog ponedeljka samo na portalu „BUPRESS“.

 Foto: (arhiva aut. M.P.)