…Moj čukundeda zvao se Zlatan i poticao je iz Mutavdžijske familije iz Klinovca, a pradeda se zvao Veličko. On je imao šestoricu sinova: Janja, Stevan, Simon, Nikola, Mitar i Stanko, i ćerkukoja se zvalaSika. Janja je imao petoro dece po redu i imenu: Milan, Duda, Jaćim, Natalija i Stanoje. Stevan je imao decu po imenu. Božidar, Stanimir, Radoje, Predrag i Vida. Simon je imao decu po imenu: Jaćim, Natalija, Sofija, Uroš i Desanka. Natalijin sin dr Dragoljub Dimković bio je čuveni lekar u Novom Sadu i Beogradu. Po njemu je Dom zdravlja u Bujanovcu nosio ime. Dr Dragoljub Dimković ima dvoje dece, sina Sinišu koji je takodje lekar i ćerku Gordanu. Nikola je imao dvoje dece: ćerku Rosku i sina Vojislava. Stanko je imao samo sina koji je bio kapetan u vojsci i mlad je umro. Sika je imala ćerku i sina.
Deda Mitar (1870-1960) došao je na kuću moje babe Cone. Baba Conin svekar Stefan i njegova žena Djurdja imali su sina Stojana. Stojan je bio oženjen mojoj babom Conom. Umro je veoma mlad. Pošto njegovi roditelji nisu hteli da snaja ode drugome, pristali su da dovedu prizetka, a to je bio deda Mitar. Deda je bio vredan čovek. Sa babom su izrodili četvoro dece: Sretena 1908, Zorku 1911, Dušanku 1913, i Dobrinku 1920.
Sreten je poginuo na Skopskoj Crnoj Gori 1944. god. od Arnauta. Imao je šestoro dece po imenu: Mira, Vlastimir, Arandjel, Dušanka, Tomislav i Ljiljana. Mira je pokojna. Bila je rodjena 1928, а umrla je 1942. године. Vlasta ( 1913 – 2014) је doktorirao na fizici. Bio je profesor na Višoj SUP-ovskoj školi u Beogradu. Predavao je i na Univerzitetu u Moskvi. Oženio se Verom iz Obrenovca, nastavnicom francuskog jezika. Sa njom je izrodio dvoje dece: Vesnu i Gorana. Autor je više knjiga iz kriminalistike. Arandjel – Gena ( 1934-2010) završio je Poljoprivredni fakultet. Radio je u Duvanskoj indstriji u Nišu. Oženio se Daškom iz Šapca. Imaju dve ćerke, Ljiljanu i Jasminu. Od Ljiljane imaju unuka Matiju. Jasmina je neudata. Radi u firmi „Filip Moris“ u Švajcarskoj. Dušanka ( 1939-2000) je razvedena. Imala je dve ćerke. Starija Ljilja je umrla, a mladja Žaklina je udata u Vranju i ima dvoje dece. Tomislav ( 1937-1986) je radio u Vodoprivredi. Oženio se Divnom iz Mrčajevaca. Imaju dve ćerke: Sladjanu i Natašu. Ljiljana se udala u Čortanovce u Vojvodini i imala je troje dece: Zorana, Jasminu i Vitu. Suprug joj je iz Klinovca koji je tamo naseljen. Pre nekoliko godina Ljiljana je umrla.
Posle smrti babe i dede u kući je ostala da živi Sretenova žena Stojana sa decom. U momentu pisanja „Tragova vremena“ ( 2015 ), ni jedno od Sretenove dece nije živo. Mladji sin deda Mitra, Dušan, umro je 1938. u 25-oj godini života. Ćerka Dobrinka bila je udata za monopolskog službenika Nikolu Blagojevića. Oni imaju ćerku Milunku – Mimu. Nikola je za vreme Drugog svetskog rata bio zarobljen od Nemaca i oteran u zarobljeništvo. Posle rata otišao je u Ameriku i otuda se više nije vraćao. Dobrinka se preudala za Stoleta iz Preševa i umrla veoma mlada, u 45-oj godini života. Njena ćerka Milunka udala se za upravnika Zemljoradničke zadruge u Preševu, Božu. Imaju dve ćerke, Sladjanu i Ivanu.
Baba Cona ( 1870-1960 ) je rodjena u Oslaru. Potiče iz Krdžalijske familije. Babin otac Stojan bio je stasit i lep čovek. Govorio je tečno arnautski i turski jezik. Prema babinom sećanju, bio je rodjen 1846. godine. Sticajem okolnosti postao je odmetnik. Kao član karavana sa stokom koju su gonili na pijac u Solun, zastali su da se odmore. Kada su sredili stoku i polegali, Stojan je čuo dogovor dvojice Turaka da planiraju da ga ubiju, stoku rasprodaju i novac uzmu za sebe. U neko doba noći, on je napustio karavan i priključio se jednoj grupi ustanika u Bugarskoj. Tamo je proveo nekoliko godina. Njegove kod kuće obavestili su da se Stojan putem za Solun izgubio. Ne znaju gde je on sada i da li je živ. Posle godinu dana pošto se Stojan nije vratio, porodica mu je održala opelo. Iznenadili su se kada se Stojan jednoga dana pojavio u selu. Od wegovog nestanka bile su prošle četiri godine. U kući je zavladala radost. Stojan reši da se oženi jednom lepom devojkom iz sela. Njegovi nisu bili za taj brak, ali Stojanova odluka bila nepoziva. Svadba je trajala tri dana. Pošavši za Stojana devojka je ponela i miraz koji su za nju spremili njeni roditelji. Živeli su složno i u kući je krenula napredica. Izrodili su tri ćerke: Conu, Janinku i Nojku. Na porodjaju sa Nojkom Stojanova žena je umrla. Na žalost, nisam doznao njeno ime čak ni od najbližih rodjaka. Stojan je bio u punoj snazi. Bio je član Medžilisa u Preševskoj Kazi.
Prema kazivanju Jovana Hadži – Vasiljevića, Stojan je bio veoma cenjen i dobro je zastupao interese Srba u Kazi. Jovanov deda ikonom Dimitrije, bio je iz Krdžalijske familije. Jovan Hadži – Vasiljevićje kao dečak provodio vreme kod svog dede po majci u Kumanovu. Dimitrije Mladenović imao je veliki ugled u Kumanovu. Bio je jedan od vodećih Srba u vreme ustanka u Kumanovsko – palanačkoj Kazi 1878. godine ( izv. Stamen Kuzmanović, Spasiti od zaborava, 2007, Kumanovo…)
Po sećanju Stanoja, još uvek živog Janinkinog sina, druga Stojanova žena bila je iz okoline Klenika i zvala se Vaska. Stojan je sa Vaskom izrodio dva sina i četiri ćerke: Aleksandra, Rosku, Ristu, Stanu, Savku i Biseru. Roska je bila jako lepa žena. Udala se za bujanovačkog trgovca Canka. Sa wim je izrodila dva sina: Petra i Genu. Oba njena sina prodala su kuću i otišla u Beograd. Tamo su i umrli. Roska je umrla od šećerne bolesti, šezdesetih godina prošlog veka i sahranjena je na Bujanovačkom groblju
Savka je bila majka Stanimira, a on je otac Nikole, sada trgovca autodelovima u Bujanovcu. Bisera se udala u Kumanovo i tamo je i umrla. Ne znam joj poroda, kao ni ostaloj Stojanovoj deci od druge žene. Prema nekim pisanim dokumentima koje poseduje dr Momčilo Zlatanović, rekao mi je jednom prilikom da je Stojan 1912. Godine uhvaćen na prevaru od Turaka i na zverski način ubijen u brdima iznad Preševa.
BABA Cona za vreme srpsko-turskih ratova 1877-1878. bila je dete. Ona nam je verovatno ispričala istinitu priču o svom ocu Stojanu. Pričala nam je o mukotrpnom životu Srba za vreme turske vladavine. Stalno su strepeli od upada Arnauta i Turaka u atar sela. Rano su se vraćali iz polja, pre zalaska sunca, da ih Arnauti ne bi iznenadili. U kući su imali svako svoj položaj i osmatračnicu. Mladi su veoma brižno čuvani. Pretila im je stalna opasnost, naročito ženskoj deci, od turske i arnautske otimačine. Ono što je doživljavano u Pašaluku, nastavljeno je i u Kajmakamluku, sve do oslobodjenja 1912. godine…
NASTAVLJA SE…
O autoru:Miodrag Popović, diplomirani inženjer agronomije u penziji, dugogodišnji direktor Duvanske industrije Bujanovac, autor je desetak stručnih knjiga i stotinak tekstova iz oblasti uzgoja i obrade duvana, kome je posvetio gotovo ceo život. Uporedo, kao veliki ljubitelj lepe pisane reči objavio je nekoliko zbirki pesama, ali i proznih dela… Narednih nedelja o njegovim sećanjima i prikupljenim istorijskim zapisima na prohujala vremena, „da ih ne bi pokrio zaborav„ čitajte samo na portalu „BUPRESS“
