50 – (POD) SEĆANJA: NEOBIČNI LJUDI – MILOŠ KOSTIĆ IZ LEVOSOJA

0
1044

Ono što se desi danas, sutra će već biti juče. Mnogo toga se dogodilo „juče“. Danas se sećamo nečega, nešto je izbledelo. Novinski tekstovi na požutelom listu mogu podsetiti na mnoga dešavanja iz naše ne tako davne prošlosti. Iz raznih oblasti života. Lepa, ali i ona koja to nisu. Ostao je trag. Neizbrisiv. Tek da se vidi  kakvi smo bili, šta smo postigli, šta smo rekli, jesmo li i koliko smo nostalgični…Bu Press će narednih dana, nedelja i meseci objavljivati bez posebnog redosleda i selektiranja po oblastima i datumima, originalne tekstove koje su svetlost dana ugledale na stranicama uvaženih srpskih štampanih medija. Radi (pod) sećanja na „juče“…

Srce kuca i na desnoj strani

Kada sam 1953. otišao u vojsku, kada su me pregledali, glavni doktor reče – ovaj  vojnik ima srce na desnoj strani. Ja umalo da se onesvestim. Otkud sad pa to? Svi normalni ljudi imaju srce na levoj strni. Pitali me, kako to ranije nisam primetio. Pa ja, kada sam pre vojske gledao ženske, sve živo mi je kucalo – priča 64.godišnji Miloš Stošić.
     U Levosoju, selu nadomak Bujanovca, živi jedan „neobičan“ čovek za koga se govori da je medicinski fenomen, iliti čovek sa kjim se priroda „našalila“. Reč je o 64-godišnjem Milošu Stošiću – Miši, čoveku kome se srce nalazi na desnoj strani. Dovoljan povod da posetimo Miloša i lično se uverimo u istinitost ove priče.
     Pronašli smo Mišu u seoskoj prodavnici – baraci, baš u jeku njegove žučne rasprave sa društvom, uz nezaobilaznu domaću ljutu. – E, nemojte ovako starog da me cirkusujete za novine. Ja nisam nikakvo čudo. Ssavim sam u redu – branio se čika Miša, kada smo mu saopštili razlog naše posete. No, njegova odbrana bila je kratkog daha. Pristao je da za „Našu Borbu“ ispriča nešto pobliže o njegovom srcu.
Prvi susret s doktorima
     – Rodio sam se 1931. godine u ovom selu, kao drugo dete od šestoro koliko su moji roditelji izrodili. U mnogoljudskoj siromašnoj porodici mnogo se rtadilo, nije se preterano vodilo računa o maženju i paženju, pa ni prema deci.
     – U toj ranoj mladosti ni po čemu se nisam razlikovao od svojh vršnjaka. Fala Bogu, bio sam zdrav kao dren, konju bih rep iščupao. Kod lekara nikada nisam išao, a i zašto bih – daleko im kuća bila, kada za to nije bilo potrebe. Prvi put sam imao „bliski susret“ sa doktorima kada sam otišao na obaveznu regrutaciju. Sve je bilo u redu na tom, mom prvom pregledu. Bar mi niko nije rekao da mi nešto fali, pa sam se te, 1951. godine kao dvadesetogodišnjak uputio na služenje vojnog roka u Zagred. E, tamo su otkrili da sam ja nekakvo medicnsko čudo – priča Milan Stošić.
     – Posle nekoliko dana po dolasku u kasarnu ceo puk bio je na lekarskom pregledu. Mnogo vojnika, medju kojima i ja. Boga mi, dugo je trajao pregled. Vratim se ja u stroj medju ostale vojnike, kada mi pridje jedan od onih doktora što su malo pre toga pregledavali. Sećam se, bio je naočit gospodin, dade mi jednu ceduljicu, a na njoj napisano da se javim u sobu, tu i tu. Kada svu vojnici završiše pregled, odem ja u naznačenu sobu, više je to bila sala, a u njoj sve beli od mantila. Pa bilo je, da ne preteram, preko dvadeset  lekara. Učinilo mi se da me nekako čudno gledaju. Šta li sam to skrivio? Sve se nekako smrzavam od straha. A toliko doktora na jednom mestu nisam video do tada, ni do sada.
     – Pregledajte ga, naredi doktor, onaj naočiti gospodin, znao sam da je glavni, jednome od onih mnogobrojnih lekara pored njega. Skinem se do pojasa, a on sa slušalicama u ušima, sluša li sluša – diši, ne diši, diši… Posmatram, čoveka obliva znoj. I sve nešto odmahuje glavom. Skida slušalice, gleda u mene, opet stavlja slušalice. Vidim nešto nije u redu. A znoj rosi i moje čelo. Noge mi se tresu…
     -Pregledaše me i svi ostali doktori. I sve isto – diši, ne diši, diši…A ja, šta ću? Slušam i ništa ne smem da pitam. Boga mi, imao sam tada najduži pregled za ove moje 64 godine.
     – Ovaj vojnik ima srce na desnoj strani, što je retkost u medicini – reče onaj glavni doktor, a ja umalo da se onesvestim. Otkud sad pa to. Svi normalni ljudi imaju srce na levoj, a ja na desnoj strani. Pitaš me  – kako to ranije nisam primetio. Pa ja, kada sam pre vojske gledao ženske, sve živo mi je kucalo. Nego, da se „vratim u Zagreb“. Kada to reče, poče taj glavni doktor da me ispituje: te odakle sam, koliko nas jeu porodici, da li su svi u redu, da li sam bolovao, sve tako. Odgovaram ja na pitanja, onako vojnički, a sav se tresem od straha. I mislim u sebi, e crni Miloše, nadrljao si. Ako te sada otpuste iz vojske, gde ćeš kukavan. Ima u selu bruka da pukne. Nijedna te devojka više neće pogledati, kada si ovakav „falsifikat“. Kako ćeš da se oženiš, ovakav „obeležen“?
     Počnem da  molim doktora da me ne šalje kući, da me ne otpuste iz vojske. A, pa to nije ništa, uz osmeh reče glavni doktor. Ostaješ ti ovde.
„Svi me gledaju kao mečku“
     Tako i bi. Ostanem ja da časno odslužim JNA i dug prema domovini. I Boga mi, postadoh i popularna ličnost. Stalno su me zvali kada su dolazile neke lekarske komisije. I sve me gledaju kao neku mečku – priča kroz smeh čika Miloš.
     Pitamo Miloša Stošića da li je kasnije bilo nesporazuma. – Bilo je. Kada sam se zapošljavao. Išao sam na pregled, a jedan od doktora gleda na rentgen, pa mi kaže okreni se prema meni, ne okreći ledja. A ja normalno okrenut, baš prema njemu. Verovatno je mislio da sam baš izokrenut. Ali nije tako. Samo mi je srce „prebeglo“ na desnu stranu, a jetra na levu. Jeste, jeste… i ona je „prebegla“. I možda još na obrnutoj (levoj) slepo crevo, ali nisam potpuno siguran – nije me još zabolelo. Važno je da je sve ostalo na meni „na pravom mestu“.
     Miloš Stošić priča da dobro živi. Ne ide kod lekara. Odlino se oseća.  – Da nije ovih vena na nogama, što me posle skoro tri decenije rada u ugostiteljstvu nateraše da odem u invalidsku penziju,  ko zna koliko bih još radio kao konobar. Radio sam i kao fizički radnik, pre nego sam postao VKV konobar. Bilo je to lepo vreme…
     Pre rastanka sa čika Mišom, uz zahvalnost na ispovesti o njegovim „falsifikatima“, morali smo da mu ispunimo želju – da staviimo ruku na njegovo srce. Kuca i na desnoj strani.
Sve što se rodi „ispipam“
Imam sina i dve ćerke. I četiri unučića. Svi su dobri sa zdravljem i niko nema „izokrenute“ organe. Uostalom, sve što se rodi u mojoj kući lično „isipam“. Bavim se svim poslovima, ali se ne lišavam zadovoljstva da se nadjem s adruštvom i popijem po koju ljutu. Još da je penzija malo veća i redovnija…
Da se ćuti do ženidbe…
-Posle više od dve godine provedene u armiji, vratim se ja u moje Levosoje i otkrijem „tajnu“ o sebi. Pade dogovor da se o tome ćuti do ženidbe. Da ne bi devojke, sačuvaj Bože, pomislile da sam stvarno „falsifikat“. A ja pucam od zdravlja. Ali, selo ko selo – ko zna šta će sve da izmisle. Naravno, kasnije sam sve to lepo ispričao svojoj izabranici. Ne, nije bilo problema. Samo se onakop lepo prekrstila i ispipala da proveri – priča Miloš Stošić.

 „Naša Borba“ – 5. jun 1995.

 

LEAVE A REPLY