TRAGOVI VREMENA – SEĆANJA I RODOSLOVI (13)

0
1256

RAT

PIŠE: Miodrag Popović
…Osmog ili devetog aprila na preševskoj Železničkoj stanici pojavili su se nemački vojnici. Ušli su u Duvansku stanicu. Osoblje Stanice je već bilo u bekstvu. Nekoliko dana posle Nemaca, vlast je preuzela bugarska vojska. Oni su odmah doneli svoja pravila i uveli svoj novac kao sredstvo plaćanja. Moj otac je od strane UPD bio raspoređen u Čačku.
Tamo smo bili smešteni u crkvenoj zgradi. Ta zgrada bila je izgrađena  između dva mosta na Zapadnoj Moravi. Desno od zgrade bio je železnički most, a levo putnički most za Ljubić. Zgrada je bila od dolme i sastojala se od dva dela. U prvom delu smo stanovali mi a u drugom delu gazda. Gazda je bio po narodnosti Bugarin, a po zanatu pekar. Tu smo u oktobru mesecu 1941. godine preživeli Božjom Voljom! Partizani i četnici zajedno napali su Čačak iz pravca Ljubića. Nemci su bili zaposeli bedem koji je štitio Čačak od izlivanja Morave. To je bilo tik uz (samu) kuću u kojoj smo stanovali. Bila je snažna pucnjava. Metkovi su probijali zid zgrade. U sobi smo bili mi i tečina porodica. U jednom trenutku video sam teču Vladu kako podiže džak brašna i baca ga pored zida, a mama naređuje da zaklonimo glave i tela iza džaka. majka-zora-i-sin-miodragMajka je sa malim bratom Radovanom dotrčala do još ne raspakovanog  sanduka sa posuđem. U tom trenutku metak se zario u sanduk. Kasnije smo videli da je metak išao pravo na majku. Posle povlačenja Nemaca oko kuće je ostao pravi „arsenal“ ispaljene municije. Mi smo u toku noći čuli nemačke vojnike koji su bili iza zgrade zaklonjeni bedemom prema Ljubiću. Nakon povlačenja Nemaca, partizani i četnici su jurišali preko putničkog mosta, a druga grupa je forsirala Moravu. Na putu za Ljubić, na oko pedeset metara od zgrade za vreme borbe jedan nemački tenk štitio je most prema Ljubiću. Ali nije mogao sa istog mesta da štiti i železnički most. Smetala mu je naša kuća. Verovatno je tenkista pretpostavljao da u kući ima stanara i nije porušio zgradu da bi sa istog mesta mogao da brani oba mosta. Bili smo mu zahvalni. Možda danas ne bi bili živi da sve to ispričamo i sačuvamo od zaborava. Drugi strašan događaj desio se kada su posle borbe za Kraljevo počeli da dovoze mrtve borce. Danima su to činili volovskim i konjskim zapregama. Gledao sam prizor kako ljudi traže svoje mrtve u kolima, a iz kola su se slivale kapi krvi.
Po povratku Nemaca u Čačak posle borbe za Kraljevo, bilo je mirno. Nemačke patrole bile su svuda. Išla su po trojica u patroli i motrila na sve što se kreće. Građani su se kretali ulicama samo ako su morali. Ulice su bile prazne. Nemci su odmah zaveli policijski čas. Posle šest uveče nije smelo da se vidi svetlo ni u jednoj zgradi. Vladala je velika neizvesnost. Bili smo preplašeni. Prepričavali smo preživele dane i čudili se kako je teča Vlada mogao one noći da podigne džak da nas zakloni koji je bio težak približno kao on.?!  Između gazdine pekare i naše sobe bio je zid od dolme. Tanak i perforiran zid omogućavao nam je da čujemo gazdu kako noću radi u pekari. Svakog jutra iznosio je na pijacu hleb, simite, kifle i lepinje sa pretopom. Govorio je namački prilično dobro. Jedne noći, taman kad nas je uhvatio prvi san, majka je začula potmule korake nemačke patrole. Odmah nas je upozorila na muklu tišinu. Da niko ne zucne!  U tom trenutku čuli smo jako lupanje na vratima pekare. Gazda se sa nekim žučno raspravljao i nije čuo dolazak Nemaca. Pošao je ka vratima da proveri ko lupa, uz uobičajene psovke. Kada je otvorio vrata, čuli smo kako je rekao: „O, iz gefeli, iz gefeli, her.“ Posle prodornih reči Nemaca, koje nismo razumeli, nastupilo je zatišje. Po nekada se čula zdravica. Zatim ponovo tapat koraka nemačkih vojnika. Odlaze… Ubrzo zatim gazda je zalupao na naša vrata. Majka mu je otvorila. „Dobro jutro“ – reče gazda. „Dobro jutro“ – odgovori mu majka. „Slušaj, Zoro! Noćas je bila nemačka patrola. Sakupljaju ljude za streljanje. Danas nemojte nikuda izlaziti. Ja sam Nemce noćas dobro ugostio i oni su poverovali da sem mene nema više nikoga u ovoj kući… Tako su otac i teča izbegli sakupljanje za streljanje, koje je bila odmazda Nemaca za njihove poginule vojnike u borbi za Čačak. Međutim, sakupljeni su imali sreće. Pušteni su jer je već bilo počelo streljanje u Kraljevu (14.10.1941.)
Ubrzo se dogodio jedan jezivi slučaj. Nas nekoliko dečaka došli smo da se igramo na platou Čačanske pijace. Bio je decembar 1941. I bilo je veoma hladno. Na sredini platoa bila su obešena tri čoveka. Vetar je pokretao njihova beživotna tela. Jedan od njih bio je Ratko Mitrović. Posle oslobođenja bio je proglašen za narodnog heroja. Odmah smo se razbežali. I danas pamtim taj stravičan prizor…
Posle ovih događaja u Čačku sklonili smo se u Beljinu. Ovo selo nalazi se na putu Čačak – Užice. Te 1942. završio sam prvi razred koji sam bio započeo u Preševu. Teča Vlada je bio već veoma bolestan. Mučio ga je čir u stomaku. Ratno stanje mu nije dozvoljavalo adekvatno lečenje. To vreme je bilo puno neizvesnosti i straha. Neredovno snabdevanje namirnicama, odećom, obućom, školskim priborom i lekovima otežavalo je normalan život. To stanje je pogotovo loše delovalo na njega i njegovu nemoć da nam pomogne u teškom vremenu rata. Iz dana u dan njemu je bilo sve gore. Otišao je kod lekara u Čačak. Posle pregleda lekar je saopštio tetka Stani da je on isuviše iznuren i da ne može izdržati operaciju. U Beljini on nastavlja mučenički život. I pored sve nege supruge Stane, njemu se bližio kraj života.  Tada je napisao pismo svom šuraku u kome ga je zamolio da pričuva njegovu porodicu jer on nije više u stanju da bilo šta učini za njih. Zamolio je suprugu Stanu da mu dovede decu, njegovu Zagu i Žiku da ih poslednji put vidi i pomiluje. Zaga i Ljiljabile su male, a brat Radovan tek izašao iz pelena. Žika je bio najstariji. Veoma lepo smo se slagali i družili. Selom su stalno krstarili partizani i četnici. Imali smo sreće da su nas tretirali kao izbeglice. Niko nas nije maltretirao.
Žika i ja provodili smo slobodno vreme u igri. Ponekad smo u igri bili ometani od nemačkih aviona koji su nadletali Čačak i mitraljirali okolinu. Moj otac je išao na posao. Tetka Stana je stalno bila pored teče, a majka je radila po kući i čuvala malog Radovana. Jednom prilikom, kada su nadletale nemačke „štuke“ krenuli smo u zaklon. Bežeći  kroz šljivik, majci je Radovan ispao iz ruku i počeo se kotrljati niza stranu. Sreća mu je bila naklonjena. Njegovo kotrljanje zaustavilo je jedno stablo šljive…
Nastavlja se…
miodrag-popovic-secanja-foto-z-mO autoru: Miodrag Popović, diplomirani inženjer agronomije u penziji, dugogodišnji direktor Duvanske industrije Bujanovac, autor je desetak stručnih knjiga i stotinak tekstova iz oblasti uzgoja i obrade duvana, kome je posvetio gotovo ceo život. Uporedo, kao veliki ljubitelj lepe pisane reči objavio je nekoliko zbirki pesama, ali i proznih dela… Narednih nedelja o njegovim sećanjima i prikupljenim istorijskim zapisima na prohujala vremena, „da ih ne bi pokrio zaborav“, čitajte svakog ponedeljka samo na portalu „BUPRESS“.
Foto: (arhiva aut. M.P.)

LEAVE A REPLY